Orphans 1885 by Thomas Benjamin Kennington 1856-1916

слика: “Сирочад” (Orphans) , Томас Бенџамин Кенингтон (1885 г.)

Догмати традиционалних цркава о Светој Тројици и преегзистенцији (прапостојању) Сина Божијег који су од 4. века силом наметнути хришћанима у потпуности су уништили изворну, еванђеоску христологију и деформисали до непрепознатљивости духовност и богослужење првих хришћана. Уместо библијског Бога и Оца, хришћани су добили непојмљиву, ирационалну, филозофску конструкцију о Светој Тројици или Тројству а име бога – Јахве – је заборављено и избрисано из Библије. Исусови следбеници су изгубили највећи дар који им је Бог подарио у Исусу – познање Јахвеа као Оца и божије синовство. Хришћани су изгубили свог Небеског Оца и постали божија “сирочад”.

Поред Јахвеа, Небеског Оца, хришћани су изгубили и Исуса – “Сина Човечијег”, Исуса из Назарета, евађеоског Исуса, нашег “сабрата”, човека попут сваког од нас а не некаквог полу-бога грчке митологије. Тај Исус је нестао у беспућима ортодоксне метафизике на границама докетизма, недоступне и неразумљиве већини лаика  (и самог свештенства), без егзистенцијалног значаја за њихову практичну духовност и живот. Порука еванђелиста и апостола Павла је била управо супротно од онога што представља саму суштину никејско-халкидонске христологије, а то је да је Исус човек који је спознао Бога и остварио боголикост човекове природе као аутентична људска личност, аутономно људско биће а не као “друго лице Свете Тројице”. Еванђеоски концепт “обожења” човека и “синовства божијег” т.ј. божанског “усиновљења” може имати смисла само ако је Исус човек “од крви и меса” као свако од нас. То не значи ниподаштавање његовог достојанства као Господа и Сина Божијег већ указивање достојног поштовања људској природи “новог Адама”, човечности Исусовој коју је Бог обдарио способношћу да буде “слика невидљивога Бога”, да у њој “телесно обитава сва пунина божанства” (Колошанима 1,15; 2,9), да буде “храм Духа Светога који обитава у нама, кога имамо од Бога”(1.Коринћанима 6,19).

Заговорници традиционалне, православне и католичке христологије ће енергично негирати непризнавање потпуне Исусове људскости или човештва што декларативно потврђује и Халкидонско исповедање вере. Но, премештањем личности (ипостаси) и центра свести Исуса у сферу божанства као нествореног, преегзистентног другог лица Свете Тројице, Исус неминовно престаје да буде непатворена људска личност а ово хибридно биће тројичне/тринитарне теологије Халкидона губи сваку сличност са историјским Исусом кога познајемо из Еванђеља. Ортодоксна онтолошка христологија чак и у својим модерним покушајима персоналистичке (егзистенцијалистичке) христологије/антропологије или тзв. “социјалног (релационог) тринитаризма” не може надопунити овај губитак.

Никејско-халкидонска христологија са својим екстремним нагласком на божанској природи Исуса Христа и његовој консупстанцијалности са Богом, довела је, по признању једног тринитаристе, Мика Хабетса (Myk Habets, The Anointed Son: A Trinitarian Spirit Christology„до имплицитног или популарног докетизма“. У овом христолошком систему има мало места за аутентичну људскост Исуса Христа који постаје, по речима Џефрија Лампеа (Geoffrey Lampe, God as Spirit), нека врста „Супермена“ или „освајача из свемира (space invader) који долази у летећем тањиру“ да би спасао човечанство.

Нови библијски монотеизам и евађеоска христологија Светог Духа (Spirit Christology) представљају повратак историјском Исусу, Исусу онаквим каквим га знамо из Евађеља и ранохришћанском поимању Бога. Поштовање Исуса као Сина Божијег и Господа и усвајање спасења које нам Бог нуди у Исусу не захтева прихватање доктрине о Светој Тројици и Исусове једносушности са Богом, доктрине без које су хришћани живели вековима. Ако говоримо о „божанском“ Исусу, Исусу као Сину Божијем, Христосу (божијем помазанику) и Господу, онда је то не зато што је он некакво божанско биће (ипостас) “једносушно са Богом”, не зато што је “оваплоћени бог” или “друго лице Свете Тројице” већ зато што као човек, људска личност као свако од нас, поседује Свети Дух Божији, зато што, испуњен пуноћом Светог Духа, живи у савршеној заједници љубави, познања и живота са јединим Богом и Оцем. Свети Дух који му је Отац доделио приликом крштења на реци Јордану је основна одредница Исусовог господства и његовог божанског синовства. Спасење и вечни живот се састоје у познању јединог истинитог Бога, Јахвеа кроз јединство нашег духа са Исусом. То јединство љубави, познања и живота са Богом у Исусу се пак остварује Светим Духом, Духом Исуса Христа. Духом Светим са Сином, кроз Сина са Оцем. То је укратко суштина еванђеоске, пневматичке христологије у којој Исус представља медијатора и фокалну тачку откривења Бога човеку и човекове комуникације и заједништва са Богом која се остварује Светим Духом. Сам Исус потврђује ову основну истину спасења у својој првосвештеничкој молитиви: А ово је вечни живот, да познају тебе, јединога правога Бога, и Исуса Христа кога си послао…да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они буду једно у нама…да буду једно као што смо ми једно; ја у њима, а ти у мени, да буду савршено уједињени” (Јован 17,1-26). Исус је човек који је разоткрио и у потпуности реализовао потенцијал људске природе да комуницира са Богом, да спозна Бога и живи у заједници са Богом.

Познање Јахвеа, Бога Оца посредством Христа представља извор истинског, вечног живота и нашег васкрсења. Ако пажљиво читамо библијске стихове о Исусовом васкрсењу, видећемо да еванђелисти и апостол Павле употребљавају искључиво пасивни облик – Исус је “васкрснут” односно Бог Отац је тај који је подигао Исуса из мртвих. “Бог је васкрсао Исуса”. Исус није био “бесмртан” захваљујући својој двојној природи или “обесмрћен” божанском компонентом свога бића како то уче православни и католички теолози. Исусово васкрсење може имати значаја за нас не као последица јединства и прожимања (perichoresis; circumincessio) божанске и људске природе “богочовека” или “Бога Сина”, већ као акт суверене воље и силе Створитеља и израз Јахвеовог божанског милосрђа према човеку. Тој милосрдној љубави божијој и васкрсењу, можемо се и ми, “обични” људи као Исус, надати и очекивати их, захваљујући Исусу “по телу рођеном из Давидовог потомства, по Духу светости постављеном за Сина Божијег у сили – од ускрса из мртвих” (Римљанима 1,3-4).

Latinični tekst:

Dogmati tradicionalnih crkava o Svetoj Trojici i preegzistenciji (prapostojanju) Sina Božijeg koji su od 4. veka silom nametnuti hrišćanima u potpunosti su uništili izvornu, evanđeosku hristologiju i deformisali do neprepoznatljivosti duhovnost i bogosluženje prvih hrišćana. Umesto biblijskog Boga i Oca, hrišćani su dobili nepojmljivu, iracionalnu, filozofsku konstrukciju o Svetoj Trojici ili Trojstvu a ime boga – Jahve – je zaboravljeno i izbrisano iz Biblije. Isusovi sledbenici su izgubili najveći dar koji im je Bog podario u Isusu – poznanje Jahvea kao Oca i božije sinovstvo. Hrišćani su izgubili svog Nebeskog Oca i postali božija “siročad”.

Pored Jahvea, Nebeskog Oca, hrišćani su izgubili i Isusa – “Sina Čovečijeg”, Isusa iz Nazareta, evađeoskog Isusa, našeg “sabrata”, čoveka poput svakog od nas a ne nekakvog polu-boga grčke mitologije. Taj Isus je nestao u bespućima ortodoksne metafizike na granicama doketizma, nedostupne i nerazumljive većini laika (i samog sveštenstva), bez egzistencijalnog značaja za njihovu praktičnu duhovnost i život. Poruka evanđelista i apostola Pavla je bila upravo suprotno od onoga što predstavlja samu suštinu nikejsko-halkidonske hristologije, a to je da je Isus čovek koji je spoznao Boga i ostvario bogolikost čovekove prirode kao autentična ljudska ličnost, autonomno ljudsko biće a ne kao “drugo lice Svete Trojice”. Evanđeoski koncept “oboženja” čoveka i “sinovstva božijeg” t.j. božanskog “usinovljenja” može imati smisla samo ako je Isus čovek “od krvi i mesa” kao svako od nas.  To ne znači nipodaštavanje njegovog dostojanstva kao Gospoda i Sina Božijeg već ukazivanje dostojnog poštovanja ljudskoj prirodi “novog Adama”, čovečnosti Isusovoj koju je Bog obdario sposobnošću da bude “slika nevidljivoga Boga”, da u njoj “telesno obitava sva punina božanstva” (Kološanima 1,15; 2,9), da bude “hram Duha Svetoga koji obitava u nama, koga imamo od Boga” (1.Korinćanima 6,19).

Zagovornici tradicionalne, pravoslavne i katoličke hristologije će energično negirati nepriznavanje potpune Isusove ljudskosti ili čoveštva što deklarativno potvrđuje i Halkidonsko ispovedanje vere. No, premeštanjem ličnosti (ipostasi) i centra svesti Isusa u sferu božanstva kao nestvorenog, preegzistentnog drugog lica Svete Trojice, Isus neminovno prestaje da bude nepatvorena ljudska ličnost a ovo hibridno biće trojične/trinitarne teologije Halkidona gubi svaku sličnost sa istorijskim Isusom koga poznajemo iz Evanđelja. Ortodoksna ontološka hristologija čak i u svojim modernim pokušajima personalističke (egzistencijalističke) hristologije/antropologije ili tzv. “socijalnog (relacionog) trinitarizma” ne može nadopuniti ovaj gubitak.

Nikejsko-halkidonska hristologija sa svojim ekstremnim naglaskom na božanskoj prirodi Isusa Hrista i njegovoj konsupstancijalnosti sa Bogom, dovela je, po priznanju jednog trinitariste, Mika Habetsa (Myk Habets, The Anointed Son: A Trinitarian Spirit Christology) „do implicitnog ili popularnog doketizma“. U ovom hristološkom sistemu ima malo mesta za autentičnu ljudskost Isusa Hrista koji postaje, po rečima Džefrija Lampea (Geoffrey Lampe, God as Spirit), neka vrsta „Supermena“ ili „osvajača iz svemira (space invader) koji dolazi u letećem tanjiru“ da bi spasao čovečanstvo.

Novi biblijski monoteizam i evađeoska hristologija Svetog Duha (Spirit Christology) predstavljaju povratak istorijskom Isusu, Isusu onakvim kakvim ga znamo iz Evađelja i ranohrišćanskom poimanju Boga. Poštovanje Isusa kao Sina Božijeg i Gospoda i usvajanje spasenja koje nam Bog nudi u Isusu ne zahteva prihvatanje doktrine o Svetoj Trojici i Isusove jednosušnosti sa Bogom, doktrine bez koje su hrišćani živeli vekovima. Ako govorimo o „božanskom“ Isusu, Isusu kao Sinu Božijem, Hristosu (božijem pomazaniku) i Gospodu, onda je to ne zato što je on nekakvo božansko biće (ipostas) “jednosušno sa Bogom”, ne zato što je “ovaploćeni bog” ili “drugo lice Svete Trojice” već zato što kao čovek, ljudska ličnost kao svako od nas, poseduje Sveti Duh Božiji, zato što, ispunjen punoćom Svetog Duha, živi u savršenoj zajednici ljubavi, poznanja i života sa jedinim Bogom i Ocem. Sveti Duh koji mu je Otac dodelio prilikom krštenja na reci Jordanu je osnovna odrednica Isusovog gospodstva i njegovog božanskog sinovstva. Spasenje i večni život se sastoje u poznanju jedinog istinitog Boga, Jahvea kroz jedinstvo našeg duha sa Isusom. To jedinstvo ljubavi, poznanja i života sa Bogom u Isusu se pak ostvaruje Svetim Duhom, Duhom Isusa Hrista. Duhom Svetim sa Sinom, kroz Sina sa Ocem. To je ukratko suština evanđeoske, pnevmatičke hristologije u kojoj Isus predstavlja medijatora i fokalnu tačku otkrivenja Boga čoveku i čovekove komunikacije i zajedništva sa Bogom koja se ostvaruje Svetim Duhom. Sam Isus potvrđuje ovu osnovnu istinu spasenja u svojoj prvosvešteničkoj molitivi: “A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao…da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama…da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni” (Jovan 17,1-26). Isus je čovek koji je razotkrio i u potpunosti realizovao potencijal ljudske prirode da komunicira sa Bogom, da spozna Boga i živi u zajednici sa Bogom.

Poznanje Jahvea, Boga Oca, posredstvom Hrista predstavlja izvor istinskog, večnog života i našeg vaskrsenja. Ako pažljivo čitamo biblijske stihove o Isusovom vaskrsenju, videćemo da evanđelisti i apostol Pavle upotrebljavaju isključivo pasivni oblik – Isus je “vaskrsnut” odnosno Bog Otac je taj koji je podigao Isusa iz mrtvih. “Bog je vaskrsao Isusa”. Isus nije bio “besmrtan” zahvaljujući svojoj dvojnoj prirodi ili “obesmrćen” božanskom komponentom svoga bića kako to uče pravoslavni i katolički teolozi. Isusovo vaskrsenje može imati značaja za nas ne kao posledica jedinstva i prožimanja (perichoresis; circumincessio) božanske i ljudske prirode “bogočoveka” ili “Boga Sina”, već kao akt suverene volje i sile Stvoritelja i izraz Jahveovog božanskog milosrđa prema čoveku. Toj milosrdnoj ljubavi božijoj i vaskrsenju, možemo se i mi, “obični” ljudi kao Isus, nadati i očekivati ih, zahvaljujući Isusu “po telu rođenom iz Davidovog potomstva, po Duhu svetosti postavljenom za Sina Božijeg u sili – od uskrsa iz mrtvih” (Rimljanima 1,3-4).

Advertisements