Morgan Weistling - Reflection of God

слика: Норман Вејстлинг – “Одбљесак Бога” (Norman Weistling – “Reflection of God”)

Новозаветна, еванђеоска христологија не може се правилно схватити без разумевања библијских идејa о Светом Духу,  „примању Светог Духа“, „испуњењу“ Светим Духом, при чему, када говоримо о Исусовој испуњености Светим Духом, од посебног значаја има концепт „помазања Светим Духом“.  Грчка реч „христ“ или, правилније, „христос“ (хеб. машијах -месија) означава „помазаника“, личност која од стране Бога изабрана и именована за вршење свештеничке или краљевске функције и дужности a израз потиче од ритуала иницијације који се састојао од изливања (помазивања) уља на главу изабраника. Реч Христос не представља „презиме“ Исуса већ означава његов нарочити статус као изабраника божијег и његову службу есхатолошког цара и првосвештеника за коју је оспособљен „помазањем“ Светог Духа, и у том контексту од посебног значаја представља еванђеоска епизода његовог крштења на реци Јордану када је потврђен као Син Божији са пуноћом Светог Духа. Исусова обдареност (испуњеност) Светим Духом као потврда његовoг месијанског статуса представља  једну од главних тема апостолске проповеди  а и сам Исус ово потврђује, примењујући на себе речи пророка Исаије: „Дух Господњи је на мени, зато ме је помазао и послао да објавим радосну вест сиромашнима, да јавим заробљенима да ће се пустити и слепима да ће прогледати, да отпустим потлачене, да најавим пријатну годину Господњу“(Лука 4,16-22). Једна од важних служби Исуса као Месије била је егзорцизам као један од главних есхатолошких знакова наступајућег Царства Божијег и Исусовог тријумфа над Сатаном. „Ако ја Божијим Духом изгоним демоне, онда је дошло до вас царство Божије“ (Матеј 12,28). Ако пажљиво читамо оно што Исус говори видимо да он сам свој месијански ауторитет и натприродну моћ не заснива на свом божанском пореклу већ на поседовању Светог Духа. Моћ којом изгони демоне представља Свети Дух којим је помазан као, могли бисмо рећи, регент Божијег царства на земљи. Дакле, Исус је Христос јер у себи поседује пуноћу Светог Духа који га чини Сином Божијим,  Јахвеовим изаслаником  који на земљи спроводи вољу свог Бога и Оца , успоставља његову владавину и доноси спасење.

У стиху из Дела Апостолских који смо навели у наслову, можемо видети једноставну христологију апостола и еванђелиста коју је сваки хришћанин у првим вековима Хришћанства могао да разуме и искаже са вером: „Исус је пун Светог Духа и Бог беше са њим“. Апостол Павле говори да је Исус „по Духу Светости постављен за Сина Божијег у сили“ (Римљанима 1,4). Модерна христологија Светог Духа (Spirit Christology), настоји да реафирмише библијску пневматологију тако што „божанство“ или божанску природу Исуса посматра у оквирима библијске идеје Светог Духа а не „једносушности“ (консупстанцијалности) Сина са Богом (Оцем), концепта базираног на метафизици старо-грчке философије. Свети Дух, Дух Бога Јахвеа представља тај “божански елемент” у Исусовој личности.  Другим речима, ако говоримо о „божанском“ Исусу, Исусу као Сину Божијем онда је то не зато што је он некакво преегзистентно божанско биће (ипостас) у онтолошком јединству са Богом са којим дели божанску природу (супстанцу), већ зато што у себи има пуноћу Светог Духа. „Исус је у тој мери интимно поседнут Светим Духом да је оно што је произашло из те испуњености Духом представља откривење (манифестацију) Бога у највећој могућој пуноћи и савршенству коју ограничени људски живот може изразити“ (Norman Hook, „A Spirit Christology“)

Ову непобитну библијску истину уочавају и чак и представници ортодоксне теологије као рецимо Хериберт Милен (Heribert Mühlen, 1927–2006), који се сматра једним од водећих римокатоличких теолога 20. века, познат по својим радовима из области пневматологије. Милен је запазио блиску везу између Исусовог божанског синовства и његовог поседовања Светог Духа, његове испуњености Божијим Духом. Милен указује на то да у синоптичким Еванђељима израз “Син Божији” не означава божанско синовство тј. порекло у апсолутном смислу тринитарне теологије из 4. века. Када се у Еванђељу Исус назива “Сином Бога” то не означава преегзистентног божанског потомка по узору на полу-богове теогонија старогрчке митологије, већ Исуса као носиоца Светог Духа. Слично, Џон Навоне (John Navone, 1930 – 2016), језуитски свештеник и теолог каже: „Исус је Син Божији зато што је рођен и поседнут Светим Духом на начин и у степену који никада није био забележен у Старом завету међу патријарсима и пророцима“. Према Џемсу Дану, “За апостола Павла, синовство земаљског Исуса је конституисано Светим Духом. Он је Син Божији зато што је Свети Дух обитавао у њему и зато што је живео у послушности Духу…Исусово поседовање Духа и искуствени доживљај Духа, то је оно што апостол Павле назива Исусовим синовством и што ће каснија догма назвати његовим божанством. ’Божанство’ земаљског Исуса представља функцију Духа, и, заправо је ништа мање и ништа више него Свети Дух” (James Dunn, Jesus – Flesh and Spirit: An Exposition of Romans 1:3-4).

Христологија Светог Духа је христологија Исусове испуњености Светим Духом, његове инспирације и поседнутости Божијим Духом при чему се Исус посматра као аутентично људско биће – личност и адоптивни Син Бога, а не као преегзистентна божанска ипостас једносушна са Богом (Оцем). Свети Дух у овом христолошком моделу не представља „личност“ различиту од личности Бога Оца или “треће лице Свете Тројице” напоредо са Оцем и Сином, већ онако како је приказан и описан у Светом Писму, као присуство, сила и деловање (енергија) Бога и Оца Јахвеа у човеку и творевини, као Бог у стварању, личном разоткривању, комуницирању, инспирацији, иманенцији и, када говоримо о испуњености човека Светим Духом, као иницијатор, подстрекач и креатор заједнице човека (укључујући и Исуса) са Богом.

Хришћани не треба да страхују да ће им бити ускраћено спасење а Исусу достојно поштовање уколико не разумеју или не прихватају неразумљиве и неприхватљиве догмате о Светој Тројици и Христу као оваплоћеној божанској ипостаси. Хришћани су готово пет векова живели без никејско-халкидонске христологије и баш таква Црква првих векова хришћанства, са својом “примитивном”, “наивном” библијском вером и теологијом, oвенчана мученичком крвљу, успела је да тријумфује над светом. Конфузно, неразумљиво, библијски неутемељено учење о Светој Тројици или Тројству које Исуса посматра као Бога наместо јединог библијског Јахвеа и које је принудом црквених и политичких власти наметнуто као “ортодоксија”, представљало је од 4. века па све до данас перманентно жариште сукоба хришћана, раскола и свеопште деградације духовности и верског ентузијазма као и моралног кредибилитета Цркве. Сведочанство Еванђеља је савршено јасно и може се исказати једноставним, а тако богатим библијским изразима и речима: Исус је Господ и Син Божији, испуњен Светим Духом у пуноћи; Бог је био са њим и он је једно са Богом и Оцем, Јахвеом. Он је једно са Богом Оцем не зато што има истоветну природу или суштину као Бог већ зато што, испуњен пуноћом Светог Духа, живи у савршеној заједници љубави, познања и живота са јединим Богом и Оцем. Исус нас позива да му се прикључимо у тој зајединици, да партиципирамо у љубави Очевој према Исусу и познању Бога што чини садржај вечног живота (Јован 17,3). Тај позив нам наш Небески Отац упућује својим Светим Духом кога Исус, Богом постављени носилац и разделилац Духа, додељује својим следбеницима и који их уједињује са Исусом а посредством Исуса са самим Јахвеом, извором живота. „Aко у вама обитава Дух онога који је Исуса васкрсао из мртвих, онај који је васкрсао из мртвих Христа Исуса оживеће и ваша смртна телеса својим Духом, који у вама обитава“ (Римљанима 8,11).

Треба ли више да знамо? Треба ли више рећи? Мислимо да не.

„Окусите и видите како је добар Јахве. Блажен је човек који у њему проналази уточиште“ (Псалам 33,8)

Latinični tekst:

Novozavetna, evanđeoska hristologija ne može se pravilno shvatiti bez razumevanja biblijskih ideja o Svetom Duhu, „primanju Svetog Duha“, „ispunjenju“ Svetim Duhom, pri čemu, kada govorimo o Isusovoj ispunjenosti Svetim Duhom, od posebnog značaja ima koncept „pomazanja Svetim Duhom“. Grčka reč „hrist“ ili, pravilnije, „hristos“ (heb. mašijah -mesija) označava „pomazanika“, ličnost koja od strane Boga izabrana i imenovana za vršenje svešteničke ili kraljevske funkcije i dužnosti a izraz potiče od rituala inicijacije koji se sastojao od izlivanja (pomazivanja) ulja na glavu izabranika. Reč Hristos ne predstavlja „prezime“ Isusa već označava njegov naročiti status kao izabranika božijeg i njegovu službu eshatološkog cara i prvosveštenika za koju je osposobljen „pomazanjem“ Svetog Duha, i u tom kontekstu od posebnog značaja predstavlja evanđeoska epizoda njegovog krštenja na reci Jordanu kada je potvrđen kao Sin Božiji sa punoćom Svetog Duha. Isusova obdarenost (ispunjenost) Svetim Duhom kao potvrda njegove mesijanskog statusa predstavlja jednu od glavnih tema apostolske propovedi a i sam Isus ovo potvrđuje, primenjujući na sebe reči proroka Isaije: „Duh Gospodnji je na meni, zato me je pomazao i poslao da objavim radosnu vest siromašnima, da javim zarobljenima da će se pustiti i slepima da će progledati, da otpustim potlačene, da najavim prijatnu godinu Gospodnju“(Luka 4,16-22). Jedna od važnih službi Isusa kao Mesije bila je egzorcizam kao jedan od glavnih eshatoloških znakova nastupajućeg Carstva Božijeg i Isusovog trijumfa nad Satanom. „Ako ja Božijim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božije“ (Matej 12,28). Ako pažljivo čitamo ono što Isus govori vidimo da on sam svoj mesijanski autoritet i natprirodnu moć ne zasniva na svom božanskom poreklu već na posedovanju Svetog Duha. Moć kojom izgoni demone predstavlja Sveti Duh kojim je pomazan kao, mogli bismo reći, „regent“ Božijeg carstva na zemlji. Dakle, Isus je Hristos jer u sebi poseduje punoću Svetog Duha koji ga čini Sinom Božijim, Jahveovim izaslanikom koji na zemlji sprovodi volju svog Boga i Oca, uspostavlja njegovu vladavinu i donosi spasenje.

U stihu iz Dela Apostolskih koji smo naveli u naslovu, možemo videti jednostavnu hristologiju apostola i evanđelista koju je svaki hrišćanin u prvim vekovima Hrišćanstva mogao da razume i iskaže sa verom: „Isus je pun Svetog Duha i Bog beše sa njim“. Apostol Pavle govori da je Isus „po Duhu Svetosti postavljen za Sina Božijeg u sili“ (Rimljanima 1,4). Moderna hristologija Svetog Duha (Spirit Christology), nastoji da reafirmiše biblijsku pnevmatologiju tako što „božanstvo“ ili božansku prirodu Isusa posmatra u okvirima biblijske ideje Svetog Duha a ne „jednosušnosti“ (konsupstancijalnosti) Sina sa Bogom (Ocem), koncepta baziranog na metafizici staro-grčke filosofije. Sveti Duh, Duh Boga Jahvea predstavlja taj “božanski element” u Isusovoj ličnosti. Drugim rečima, ako govorimo o „božanskom“ Isusu, Isusu kao Sinu Božijem onda je to ne zato što je on nekakvo preegzistentno božansko biće (ipostas) u ontološkom jedinstvu sa Bogom sa kojim deli božansku prirodu (supstancu), već zato što u sebi ima punoću Svetog Duha. „Isus je u toj meri intimno posednut Svetim Duhom da je ono što je proizašlo iz te ispunjenosti Duhom predstavlja otkrivenje (manifestaciju) Boga u najvećoj mogućoj punoći i savršenstvu koju ograničeni ljudski život može izraziti“ (Norman Hook, „A Spirit Christology“)

Ovu nepobitnu biblijsku istinu uočavaju i čak i predstavnici ortodoksne teologije kao recimo Heribert Milen (Heribert Mühlen, 1927–2006), koji se smatra jednim od vodećih rimokatoličkih teologa 20. veka, poznat po svojim radovima iz oblasti pnevmatologije. Milen je zapazio blisku vezu između Isusovog božanskog sinovstva i njegovog posedovanja Svetog Duha, njegove ispunjenosti Božijim Duhom. Milen ukazuje na to da u sinoptičkim Evanđeljima izraz “Sin Božiji” ne označava božansko sinovstvo tj. poreklo u apsolutnom smislu trinitarne teologije iz 4. veka. Kada se u Evanđelju Isus naziva “Sinom Boga” to ne označava preegzistentnog božanskog potomka po uzoru na polu-bogove teogonija starogrčke mitologije, već Isusa kao nosioca Svetog Duha. Slično, Džon Navone (John Navone, 1930–2016), jezuitski sveštenik i teolog kaže: „Isus je Sin Božiji zato što je rođen i posednut Svetim Duhom na način i u stepenu koji nikada nije bio zabeležen u Starom zavetu među patrijarsima i prorocima“. Prema Džemsu Danu, “Za apostola Pavla, sinovstvo zemaljskog Isusa je konstituisano Svetim Duhom. On je Sin Božiji zato što je Sveti Duh obitavao u njemu i zato što je živeo u poslušnosti Duhu…Isusovo posedovanje Duha i iskustveni doživljaj Duha, to je ono što apostol Pavle naziva Isusovim sinovstvom i što će kasnija dogma nazvati njegovim božanstvom. ’Božanstvo’ zemaljskog Isusa predstavlja funkciju Duha, i, zapravo je ništa manje i ništa više nego Sveti Duh” (James Dunn, Jesus – Flesh and Spirit: An Exposition of Romans 1:3-4).

Hristologija Svetog Duha je hristologija Isusove ispunjenosti Svetim Duhom, njegove inspiracije i posednutosti Božijim Duhom pri čemu se Isus posmatra kao autentično ljudsko biće – ličnost i adoptivni Sin Boga, a ne preegzistentna božanska ipostas jednosušna sa Bogom (Ocem). Sveti Duh u ovom hristološkom modelu ne predstavlja „ličnost“ različitu od ličnosti Boga Oca ili “treće lice Svete Trojice” naporedo sa Ocem i Sinom, već onako kako je prikazan i opisan u Svetom Pismu, kao prisustvo, sila i delovanje (energija) Boga i Oca Jahvea u čoveku i tvorevini, kao Bog u stvaranju, ličnom razotkrivanju, komuniciranju, inspiraciji, imanenciji i, kada govorimo o ispunjenosti čoveka Svetim Duhom, kao inicijator, podstrekač i kreator zajednice čoveka (uključujući i Isusa) sa Bogom.

Hrišćani ne treba da strahuju da će im biti uskraćeno spasenje a Isusu dostojno poštovanje ukoliko ne razumeju ili ne prihvataju nerazumljive i neprihvatljive dogmate o Svetoj Trojici i Hristu kao ovaploćenoj božanskoj ipostasi. Hrišćani su gotovo pet vekova živeli bez nikejsko-halkidonske hristologije i baš takva Crkva prvih vekova hrišćanstva, sa svojom “primitivnom”, “naivnom” biblijskom verom i teologijom, ovenčana mučeničkom krvlju, uspela je da trijumfuje nad svetom. Konfuzno, nerazumljivo, biblijski neutemeljeno učenje o Svetoj Trojici ili Trojstvu koje Isusa posmatra kao Boga namesto jedinog biblijskog Jahvea i koje je prinudom crkvenih i političkih vlasti nametnuto kao “ortodoksija”, predstavljalo je od 4. veka pa sve do danas permanentno žarište sukoba hrišćana, raskola i sveopšte degradacije duhovnosti i verskog entuzijazma kao i moralnog kredibiliteta Crkve. Svedočanstvo Evanđelja je savršeno jasno i može se iskazati jednostavnim, a tako bogatim biblijskim izrazima i rečima: Isus je Gospod i Sin Božiji, ispunjen Svetim Duhom u punoći; Bog je bio sa njim i on je jedno sa Bogom i Ocem, Jahveom. On je jedno sa Bogom Ocem ne zato što ima istovetnu prirodu ili suštinu kao Bog već zato što, ispunjen punoćom Svetog Duha, živi u savršenoj zajednici ljubavi, poznanja i života sa jedinim Bogom i Ocem. Isus nas poziva da mu se priključimo u toj zajedinici, da participiramo u ljubavi Očevoj prema Isusu i poznanju Boga što čini sadržaj večnog života (Jovan 17,3). Taj poziv nam naš Nebeski Otac upućuje svojim Svetim Duhom koga Isus, Bogom postavljeni nosilac i razdelilac Duha, dodeljuje svojim sledbenicima i koji ih ujedinjuje sa Isusom a posredstvom Isusa sa samim Jahveom, izvorom života. „Ako u vama obitava Duh onoga koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih, onaj koji je vaskrsao iz mrtvih Hrista Isusa oživeće i vaša smrtna telesa svojim Duhom, koji u vama obitava“ (Rimljanima 8,11).

Treba li više da znamo? Treba li više reći? Mislimo da ne.

„Okusite i vidite kako je dobar Jahve. Blažen je čovek koji u njemu pronalazi utočište“ (Psalam 33,8)

Advertisements