2ce3471ea7bc4e9f3a04d976cb9ad9bc

А рођење Исуса Христа беше овако: када је мајка његова Марија била заручена за Јосифа, пре но што се састаше, нађе се да је зачела од Духа Светога. Пошто је Јосиф, њен муж, био праведан и није хтео да је срамоти, намисли да је тајно напусти. Када је он то смислио, гле анђео Господњи му се јави у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје; јер што је у њој рођено од Духа је Светога, Она ће родити сина и ти ћеш му дати име Исус, јер ће он спасти народ свој од грехова њихових. А све ово догодило се да се испуни што је Господ рекао преко пророка који каже: » Гле, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил«, што преведено значи: »Са нама Бог«. А када се Јосиф пробуди од сна, учини како му је наредио анђео Господњи, и узе жену своју. И не познаваше је док не роди сина, и даде му име Исус.

Матеј 1,18-25

Илустрација: Љуба Јацкив

Наведени стих из Књиге пророка Исаије о рођењу Имануила од девице (Исаија 7,14), еванђелист Матеј користи у свом приказу Исусовог рођења као још једно од старозаветних, месијанских пророчанстава које се испунило или остварило у Исусу. Исус је тај мистериозни Имануил или, тачније, Иману-ел (хебр. עִמָּנוּאֵל) чије име у преводу гласи „Бог је са нама“. Тринитаристички теолози су још од давнина овај стих користили као „доказ“ да је Исус по својој природи бог тј. да поседује божанску природу као друго Лице Свете Тројице. Међутим, овакво једно тумачење је неодрживо и недопустиво и као што смо већ истакли, тринитаристичка злоупотреба изолованих библијских стихова изван њиховог историјског контекста и везе са другим библијским стиховима неминовно доводи до погрешних закључака на којима је читава њихова теологија и идеологија и заснована. Најпре, само име Имануил у поменутом стиху је симболично јер би у противном и сам Исус добио име Имануил а не Исус. Библијски Бог „Ел“ који је главна компонента овог теофоричког имена је једини бог за кога је пророк Исаија знао – Јахве и који у истој Књизи пророка Исаије за себе каже: „Ја сам Јахве, и нема другога; нема другог Бога осим мене” (Исаија 45,5). И само Исусово име (хебр. Јешуа) значи „Јахве спасава“ или „Јахве је спаситељ“ и недвосмислено указује на извор спасења тј. на онога који нас спасава кроз или посредством Исуса – Бога Јахвеа.

У хришћанској традицији прослављања Божића и христологији заснованој на тринитаристичкој теологији, централно место приче о Имануилу и Исусовом рођењу је безгрешно зачеће девице или пак “оваплоћење” Бога Сина. Међутим, митови о рађању божанстава од девице, богочовечанским “суперменима” или боговима који силазе са неба међу људе нису представљале никакву новину у античком свету. Оно што је заиста представљало новину и што је специфичност и јединствено обележје библијског Јахвизма јесте жеља божанства – Јахвеа да буде присутан међу људима, да им буде пријатељ (2.Мојс.33,11; Исаија 41,10; Јов 29,4-5), да буде њихов Отац и као такав буде вољен, спознат и искуствено доживљен. Пагански богови антике и платонистичке теологије су удаљена, недоступна божанства – тирани или апстрактне философске конструкције без било каквог егзистенцијалног значаја за човека, утваре које залазе међу људе само да би се поигравали са њима и делили им лекције. Јахвистички Бог је “Бог са нама”, не бог трансценденције већ иманентни Бог, бог за човека који пророку Јеремији каже: “Тражићете ме и наћи ћете ме, јер ћете ме тражити свим својим срцем. И ја ћу допустити да ме пронађете” (Јеремија 29,13-14). Јахвистички Бог за свог изасланика на земљи није одабрао неког азијатског деспота или римског императора, нити пак неког ученог философа већ сиротог јеврејског дечака из куће дрводеље из Назарета.

У Делима апостолским Петар каже за Исуса: „Знате Исуса из Назарета, како га је Бог помазао Духом Светим и силом. Он је прошао чинећи добра и лечећи све које је ђаво савладао, јер је Бог био с њим“(Дела 10,38). Дакле, „Бог је био са Исусом“ не, „Исус је био Бог“. Исус је Имануил јер “Бог је био са њим” а његовим посредством и са свима онима који га прихвате као свог Господа и Спаситеља. Апостол Петар нам указује на још једну врло битну одредницу Исусовог месијанског статуса: „Бог га је помазао Духом Светим и силом“. Дакле, Исус је „Имануил“ зато што је испуњен Светим Духом, помазан Духом као Јахвеов Месија и спаситељ, Давидов царски потомак који на земљи спроводи божију вољу и извршава његове пресуде, који као Јахвеов изасланик чини самог Бога Јахвеа присутним. Исус је „зачет Светим Духом“ и према речима арханђела Гаврила које смо навели, оно што је зачето у Марији, Исусовој мајци је – „од Духа Светога“. У Лукином еванђељу читамо како Исус своју месијанску службу започиње “у сили Духа” (Лука 4,14). Једна од важних служби Исуса као Месије била је егзорцизам, о чему сведочи и апостол Петар у наведеном цитату, што представља један од главних есхатолошких знакова наступајућег Царства Божијег и Исусовог тријумфа над Сатаном. „Ако ја Божијим Духом изгоним демоне, онда је дошло до вас царство Божије“ (Матеј 12,28). Ако пажљиво читамо оно што Исус говори видимо да он сам свој месијански ауторитет и натприродну моћ не заснива на свом божанском пореклу, својој божанској природи Бога Сина већ на поседовању Светог Духа. Дакле, божанска моћ којом Исус изгони демоне представља Свети Дух који је примио од Бога Оца. Такође, у месијанском стиху пророка Исаије, есхатолошки спаситељ се описује не као преегзистено божанско биће већ као човек са својом људском генеалогијом, као Давидов потомак, “надахнут страхопоштовањем према Богу” који ће поседовати пуноћу Светог Духа: “Проклијаће младица из пања Јесејева, изданак ће изнићи из његовог корена. На њему ће почивати Дух Јахвеов, дух мудрости и разумевања, дух савета и силе, дух знања и страхопоштовања према Јахвеу” (Исаија 11, 1-2).

Видимо да је живот Исуса – Имануила, Сина Божијег од самог његовог зачећа био живот “у Духу”, у испуњености Светим Духом. При томе, мора се знати да Свети Дух за апостола Петра, али и уопште у еванђеоској и библијској теологији, не представља „личност“ различиту од личности Бога Оца или “треће лице Свете Тројице” већ иманентно присуство, манифестацију, силу и деловање (енергију) самог Бога Јахвеа. Бог није „помазао“ Исуса некаквом божанском личношћу или бићем, што је само по себи апсурд, већ га је приликом Јорданске епифаније обдарио својом божанском силом,  божанским ауторитетом и овлашћењем да буде његов Син и обећани „Христос“ – помазаник тј. Месија. Апостол Павле говори да је Исус „по Духу Светости постављен за Сина Божијег у сили“ (Римљанима 1,4). Према Џону Навонеу, римокатоличком теологу: „Исус је Син Божији зато што је рођен и поседнут Светим Духом на начин и у степену који никада није био забележен у Старом завету међу патријарсима и пророцима“. Према Џемсу Дану, “За апостола Павла, синовство земаљског Исуса је конституисано Светим Духом. Он је Син Божији зато што је Свети Дух обитавао у њему и зато што је живео у послушности Духу…Исусово поседовање Духа и искуствени доживљај Духа, то је оно што апостол Павле назива Исусовим синовством и што ће каснија догма назвати његовим божанством. ’Божанство’ земаљског Исуса представља функцију Духа, и, заправо је ништа мање и ништа више него Свети Дух” (James Dunn, Jesus – Flesh and Spirit: An Exposition of Romans 1:3-4). Бог је био са Исусом и он заиста јесте „Имануил“ – савршена манифестација и откривење Бога Јахвеа јер у себи има пуноћу његовог Светог Духа Божијег. Дакле, ако говоримо о „божанском“ Исусу, Исусу као Сину Божијем и Имануилу онда је то не зато што је он некакво преегзистентно божанско биће (ипостас) “једносушно са Богом”, не зато што је “оваплоћени бог” или “друго лице Свете Тројице” већ зато што поседује Свети Дух Божији, зато што, испуњен пуноћом Светог Духа, живи у савршеној заједници љубави, познања и живота са јединим Богом и Оцем. Бог Јахве се на прееминентан начин манифестује, пројављује у Исусу својим Свети Духом. Исусова испуњеност Светим Духом означава да је “ништа мање до сам Бог Отац присутан и делује у Христу“(Roger Haight). „Исус је у тој мери интимно поседнут Светим Духом да је оно што је произашло из те испуњености Духом представљало откривење (манифестацију) Бога у највећој могућој пуноћи и савршенству коју ограничени људски живот може изразити“ (Norman Hook, A Spirit Christology). Да закључимо: Исусова испуњеност и поседнутост Божијим Духом чини га савршеним и дефинитивним откривењем и епифанијом Бога Јахвеа – Јахвеовим Емануилом.

Јахве, Бог и Отац је присутан у Исусу својим Светим Духом и ми, посредством Исуса, можемо спознати и доживети то присуство примајући Свети Дух од Бога, отварајући се за божију комуникацију, инспирацију и деловање у нама његовим Светим Духом кроз Исуса. Исус нас позива да му се прикључимо у његовом животу у Богу, животу у присутности божијој, да партиципирамо у љубави Очевој према Исусу и познању Бога што чини садржај вечног живота (Јован 17,3). При томе, медијум сусрета и загрљаја Бога и човека, како је то лепо изрекао теолог Инго Херман, представља Свети Дух, кога Исус, Богом постављени носилац и разделилац Духа, Имануил Јахвеов, додељује својим следбеницима и који их уједињује са Исусом а посредством Исуса са самим Јахвеом – извором вечног живота и спасења.

Прича о Божићу и Имануилу је прича о присутности Бога у нашим животима, живом, животворном присуству Бога који жели да буде са нама, који нам се као Свети Дух открива у Исусу, даје нам себе и дозива у очински загрљај. Божић је прича о нашем божанском усиновљењу посредством Исуса Христа, Сина Божијег и нашег сабрата, “првенца међу многом браћом”(Рим.8,29), који нас помоћу Светог Духа чини децом божијом која се без страха могу обратити свом Небеском Оцу и ступити пред њега, бити у његовом присуству: “Јер сви, које води Дух Божији, ти су синови Божији. Нисте, наиме, примили ропског духа – да опет страхујете, него сте примили Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Сам Дух сведочи с нашим духом да смо деца Божија” (Римљанима 14,16). Тринитаристичка теологија тзв. “традиционалних” Цркава протерала је Бога Оца, Јахвеа из човекове близине и он се претворио у некакво непојмљиво Тројство или Свету Тројицу, философску апстракцију коју ни сами заговорници тринитарне теологије не могу сами себи да објасне. Деца божија су остала без Небеског Оца а поштовање јединог, библијског Бога Јахвеа заменили су христолатрија и култ Богородице и светаца који су  верницима били ближи и пријемчивији од некаквог недоступног, недокучивог Тројичног Бога. Уместо да траже свог Бога и Оца овде и сада, хришћани сад Бога очекују да виде у загробном животу или у екстатичким визијама резервисаним за калуђере у манастирима. Оваква једна религиозност и побожност која се развила као плод “тираније тринитаризма” представља сушту супротност онога што је апостол Павле проповедао борећи се против Јудејског ексклузивизма. У Старом савезу, једино је Мојсије имао прилику да буде у непосредном присуству Бога и “разговара са Јахвеом лице у лице, као што човек говори са својим пријатељем”(2.Мојс.33,11). Према Павлу, сада сви хришћани имају директан приступ присуству божијем и могу искуствено доживети то присуство у Светом Духу тј. Духом Бога и Оца који нам се као Дух оприсутњује и иступа ка нама, ступа у наше присуство. Ко од нас, “савремених” хришћана може као псалмиста рећи: “Мени је милина бити близу Бога, у Јахвеу имати своје склониште”(Пс.72,28)? Или, рећи Богу и Оцу: “Ја сам стално с тобом, Јахве” (Пс.72,23)? Да ли је наша душа „прионула за Јахвеа“(Пс.62,8) и  да ли „свагда имамо Јахвеа пред собом“(Пс.15,8)? Да ли “свагда тражимо Јахвеа и желимо да видимо лице његово”(Пс.104,4)? Да ли у нама постоји жудња за Богом, за његовим оживљујућим присуством? “Као што кошута чезне за изворима воде, тако моја душа жуди за тобом, Боже. Моја душа је жедна Бога, Бога живога; када ћу ја моћи да уђем к теби и гледам лице Божије?”(Пс.41,1-2).

Морамо вратити Бога у наш живот и оживети изворну, библијску веру у јединог, истинитог Бога Јахвеа, Бога и Оца Исуса Христа. Морамо стално и изнова оживљавати осећање и свест о присутности Божијој у нашем животу, свест о његовој очинској љубави, подршци и старању. Морамо повратити и развити свест о нашем божанском синовству којег имамо у Исусу, нашем Господу и Сину Божијем. Морамо тражити и потврђивати присуство Божије, присност са Богом Оцем, његово вођство и испуњеност његовим Светим Духом, Духом Исуса Христа. Морамо се непрестано, према речима великог хришћанског учитеља Флоренс Сковел Шин, “сваког минута увежбавати у присутности Божијој”, “вежбати” у свес(нос)ти, осећању и доживљају божијег присуства, у великим и значајним али исто тако и малим тзв. прозаичним стварима, догађајима и ситуацијама. То, као основни облик молитве, мора бити наша примарна верска пракса и дисциплина, значајнија од недељног одласка у храмове и ритуале побожности. У томе нам могу послужити једноставне библијске афирмације из псалама или Еванђеља: “У име Исуса Христа, Јахве је са мном, Бог је уз мене. Мој Небески отац ме чува, прати и води…У име Исуса Христа, Дух Свети је у мени, и он ме наводи и показује ми пут којим да кренем…Дух Исуса Христа је у мени и све могу у Исусу који ме снажи” и сл. Ове потврдне молитве морају бити прожете чврстом увереношћу, убеђеношћу у стварно присуство Бога и осећањима његове блискости, очинске љубави, прихватања и одобравања. При томе, не треба се трудити да наше речи звуче “узвишено”, “побожно” као оне које изговарају свештеници приликом богослужења. Са Богом Оцем треба у буквалном смислу разговарати као са оцем, као са пријатељем, као са најближим пуног разумевања, саосећања и подршке који са руком на нашем рамену жели да нас саслуша и помогне нам. Морамо искористити велики дар нашег Небеског Оца, да ће нас чути и одговорити на сваку молитву и жељу коју му упутимо у име Исуса Христа (Јован 16,23). “Велика је моћ у самом имену Исуса Христа”, каже Флоренс Сковел Шин, “била сам очевидац многих чудесних исцељења која су остварена употребом речи – ´У име Исуса Христа´”. То је управо оно што нам поручује и апостол Павле: “И све што год чините речју или делом, све чините у име Господа Исуса, захваљујући Богу кроз њега”(Колошанима 3,17). Зато, у име нашег Заступника и Утешитеља Исуса, “приступајмо, дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат кад нам затреба помоћ”(Јеврејима 4,16) и кажимо нашем Оцу:

У име Исуса Христа, сада ступам слободно, без страха, пред мог Небеског Оца, мог јединог Бога Јахвеа, као његово вољено дете и упознаћу га са мојим захтевима, жељама и потребама.

Јахве, мој Небески Оче, у име Исуса Христа, захваљујем ти се зато што си мој Бог, мој Отац и мој пријатељ.

Захваљујем ти се што си ми омогућио да те упознам кроз твог Сина, Исуса, да осетим твоју љубав, милост и очинску бригу и старање.

Захваљујем ти се што си увек са мном и увек ту за мене када ми је потребна помоћ и подршка.

Захваљујем ти се за утеху, сигурност и снагу да се суочим са сваким изазовом и проблемом и да их уз твоју подршку и снагу савладам.

Захваљујем ти се јер чујеш сваку моју молитву и молбу и увек ми одговораш када ти се обратим.

У име Исуса Христа, верујем да сам примио оно што сам затражио у име Исусово и сада са захвалношћу примам (Марко 11,24). Хвала ти, Јахве, једини Боже и Оче мој, благословен си довека са својим Сином, Господом мојим Исусом.

И тада, каже Флоренс Сковел Шин, “све што радимо ићи ће глатко и на чудесан начин успешно” (Флоренс Сковел Шин, Игра живота и како је играти) јер “Бог све помаже на добро онима који га љубе” (Рим.8,28) и који непрестано ходе у његовом присуству. Морамо непрекидно благосиљати Јахвеа и захваљивати му се као да је ту, уз нас, са нама у нашим радостима и недаћама, у нашим страховима и стрепњама, у нашим надама и очекивањима, у породилиштима и покрај болесничких постеља, у прославама и на сахранама, у нашим пословима и нашим одморима. Он жели да буде са нама, да буде “Бог са нама”, као што је највећа радост сваког родитеља да буде са својом децом.

Срећан Божић, „Христос се роди“! Нека Бог и Отац Исуса Христа буде увек са вама.

***

A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka njegova Marija bila zaručena za Josifa, pre no što se sastaše, nađe se da je začela od Duha Svetoga. Pošto je Josif, njen muž, bio pravedan i nije hteo da je sramoti, namisli da je tajno napusti. Kada je on to smislio, gle anđeo Gospodnji mu se javi u snu i reče: Josife, sine Davidov, ne boj se uzeti Marije žene svoje; jer što je u njoj rođeno od Duha je Svetoga, Ona će roditi sina i ti ćeš mu dati ime Isus, jer će on spasti narod svoj od grehova njihovih. A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je Gospod rekao preko proroka koji kaže: » Gle, devojka će začeti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuil«, što prevedeno znači: »Sa nama Bog«. A kada se Josif probudi od sna, učini kako mu je naredio anđeo Gospodnji, i uze ženu svoju. I ne poznavaše je dok ne rodi sina, i dade mu ime Isus.

Matej 1,18-25

Navedeni stih iz Knjige proroka Isaije o rođenju Imanuila od device (Isaija 7,14), evanđelist Matej koristi u svom prikazu Isusovog rođenja kao još jedno od starozavetnih, mesijanskih proročanstava koje se ispunilo ili ostvarilo u Isusu. Isus je taj misteriozni Imanuil ili, tačnije, Imanu-el (hebr. עִמָּנוּאֵל) čije ime u prevodu glasi „Bog je sa nama“. Trinitaristički teolozi su još od davnina ovaj stih koristili kao „dokaz“ da je Isus po svojoj prirodi bog tj. da poseduje božansku prirodu kao drugo Lice Svete Trojice. Međutim, ovakvo jedno tumačenje i neodrživo i nedopustivo i kao što smo već istakli, trinitaristička zloupotreba izolovanih biblijskih stihova izvan njihovog istorijskog konteksta i bez veze sa drugim biblijskim stihovima neminovno dovodi do pogrešnih zaključaka na kojima je čitava njihova teologija i ideologija zasnovana. Najpre, samo ime Imanuil u pomenutom stihu je očigledno simbolično jer bi u protivnom i sam Isus dobio ime Imanuil a ne Isus. Biblijski Bog „El“ koji je glavna komponenta ovog teoforičkog imena je jedini bog za koga je prorok Isaija znao – Jahve i koji u istoj Knjizi proroka Isaije za sebe kaže: „Ja sam Jahve, i nema drugoga; nema drugog Boga osim mene”(Isaija 45,5). I samo Isusovo ime (hebr. Ješua) znači „Jahve spasava“ ili „Jahve je spasitelj“ i nedvosmisleno ukazuje na izvor spasenja tj. na onoga koji nas spasava kroz ili posredstvom Isusa – Boga Jahvea.

U hrišćanskoj tradiciji proslavljanja Božića i hristologiji zasnovanoj na trinitarističkoj teologiji, centralno mesto priče о Imanuilu i Isusovom rođenju je bezgrešno začeće device ili pak “ovaploćenje” Boga Sina. Međutim, mitovi o rađanju božanstava od device, bogočovečanskim “supermenima” ili bogovima koji silaze sa neba među ljude nisu predstavljale nikakvu novinu u antičkom svetu. Ono što je zaista predstavljalo novinu i što je specifičnost i jedinstveno obeležje biblijskog Jahvizma jeste želja božanstva – Jahvea da bude prisutan među ljudima, da im bude prijatelj (2.Mojs.33,11; Isaija 41,10; Jov 29,4-5), da bude njihov Otac i kao takav bude voljen, spoznat i iskustveno doživljen. Paganski bogovi antike i platonističke teologije su udaljena, nedostupna božanstva – tirani ili apstraktne filosofske konstrukcije bez bilo kakvog egzistencijalnog značaja za čoveka, utvare koje zalaze među ljude samo da bi se poigravali sa njima i delili im lekcije. Jahvistički Bog je “Bog sa nama”, ne bog transcendencije već imanentni Bog, bog za čoveka koji proroku Jeremiji kaže: “Tražićete me i naći ćete me, jer ćete me tražiti svim svojim srcem. I ja ću dopustiti da me pronađete” (Jeremija 29,13-14). Jahvistički Bog za svog izaslanika na zemlji nije odabrao nekog azijatskog despota ili rimskog imperatora, niti pak nekog učenog filosofa već sirotog jevrejskog dečaka iz kuće drvodelje iz Nazareta.

U Delima apostolskim Petar kaže za Isusa: „Znate Isusa iz Nazareta, kako ga je Bog pomazao Duhom Svetim i silom. On je prošao čineći dobra i lečeći sve koje je đavo savladao, jer je Bog bio s njim“(Dela 10,38). Dakle, „Bog je bio sa Isusom“ ne, „Isus je bio Bog“. Isus je Imanuil jer “Bog je bio sa njim” a njegovim posredstvom i sa svima onima koji ga prihvate kao svog Gospoda i Spasitelja. Apostol Petar nam ukazuje na još jednu vrlo bitnu odrednicu Isusovog mesijanskog statusa: „Bog ga je pomazao Duhom Svetim i silom“. Dakle, Isus je „Imanuil“ zato što je ispunjen Svetim Duhom, pomazan Duhom kao Jahveov Mesija i spasitelj, Davidov carski potomak koji na zemlji sprovodi božiju volju i izvršava njegove presude, koji kao Jahveov izaslanik čini samog Boga Jahvea prisutnim. Isus je „začet Svetim Duhom“ i, prema rečima arhanđela Gavrila koje smo naveli, ono što je začeto u Mariji, Isusovoj majci je – „od Duha Svetoga“. Takođe, u Lukinom evanđelju čitamo kako Isus svoju mesijansku službu započinje “u sili Duha” (Luka 4,14). Jedna od važnih službi Isusa kao Mesije bila je egzorcizam, o čemu svedoči i apostol Petar u navedenom citatu, što predstavlja jedan od glavnih eshatoloških znakova nastupajućeg Carstva Božijeg i Isusovog trijumfa nad Satanom. „Ako ja Božijim Duhom izgonim demone, onda je došlo do vas carstvo Božije“ (Matej 12,28). Ako pažljivo čitamo ono što Isus govori vidimo da on sam svoj mesijanski autoritet i natprirodnu moć ne zasniva na svom božanskom poreklu, svojoj božanskoj prirodi kao Boga Sina već na posedovanju Svetog Duha. Dakle, božanska moć kojom Isus izgoni demone predstavlja Sveti Duh koji je primio od Boga Oca. Takođe, u mesijanskom stihu proroka Isaije, eshatološki spasitelj se opisuje ne kao preegzisteno božansko biće već kao čovek sa svojom ljudskom genealogijom, kao Davidov potomak, “nadahnut strahopoštovanjem prema Bogu” koji će posedovati punoću Svetog Duha: “Proklijaće mladica iz panja Jesejeva, izdanak će iznići iz njegovog korena. Na njemu će počivati Duh Jahveov, duh mudrosti i razumevanja, duh saveta i sile, duh znanja i strahopoštovanja prema Jahveu” (Isaija 11, 1-2).

Vidimo da je život Isusa – Imanuila od samog njegovog začeća bio život “u Duhu”, u ispunjenosti Svetim Duhom. Pri tome, mora se znati da Sveti Duh za apostola Petra, ali i uopšte u evanđeoskoj i biblijskoj teologiji, ne predstavlja „ličnost“ različitu od ličnosti Boga Oca ili “treće lice Svete Trojice” već imanentno prisustvo, manifestaciju, silu i delovanje (energiju) samog Boga Jahvea. Bog nije „pomazao“ Isusa nekakvom božanskom ličnošću ili bićem, što je samo po sebi apsurd, već ga je prilikom Jordanske epifanije obdario svojom božanskom silom, božanskim autoritetom i ovlašćenjem da bude njegov Sin, obećani „Hristos“ – pomazanik tj. Mesija. Bog je bio sa Isusom i on zaista jeste „Imanuil“ – savršena manifestacija i otkrivenje Boga Jahvea jer u sebi ima punoću njegovog Svetog Duha Božijeg. Dakle, ako govorimo o „božanskom“ Isusu, Isusu kao Imanuilu onda je to ne zato što je on nekakvo preegzistentno božansko biće (ipostas) u ontološkom jedinstvu sa Bogom sa kojim deli božansku prirodu (supstancu), ne zato što je “ovaploćeni bog” ili “drugo lice Svete Trojice” već zato što poseduje Sveti Duh Božiji, zato što, ispunjen punoćom Svetog Duha, živi u savršenoj zajednici ljubavi, poznanja i života sa jedinim Bogom i Ocem. Bog Jahve se na preeminentan način manifestuje, projavljuje u Isusu svojim Sveti Duhom. Isusova ispunjenost Svetim Duhom označava da je “ništa manje do sam Bog Otac prisutan i deluje u Hristu“(Roger Haight). „Isus je u toj meri intimno posednut Svetim Duhom da je ono što je proizašlo iz te ispunjenosti Duhom predstavljalo otkrivenje (manifestaciju) Boga u najvećoj mogućoj punoći i savršenstvu koju ograničeni ljudski život može izraziti“ (Norman Hook, A Spirit Christology). Da zaključimo: Isusova ispunjenost i posednutost Božijim Duhom čini ga savršenim i definitivnim otkrivenjem i epifanijom Boga Jahvea – Jahveovim Emanuilom.

Jahve, Bog i Otac je prisutan u Isusu svojim Svetim Duhom i mi, posredstvom Isusa, možemo spoznati i doživeti to prisustvo primajući Sveti Duh od Boga, otvarajući se za božiju komunikaciju, inspiraciju i delovanje u nama njegovim Svetim Duhom kroz Isusa. Isus nas poziva da mu se priključimo u njegovom životu u Bogu, životu u prisutnosti božijoj, da participiramo u ljubavi Očevoj prema Isusu i poznanju Boga što čini sadržaj večnog života (Jovan 17,3). Pri tome, medijum susreta i zagrljaja Boga i čoveka, kako je to lepo izrekao teolog Ingo Herman, predstavlja Sveti Duh, koga Isus, Bogom postavljeni nosilac i razdelilac Duha, Imanuil Jahveov, dodeljuje svojim sledbenicima i koji ih ujedinjuje sa Isusom a posredstvom Isusa sa samim Jahveom – izvorom večnog života i spasenja.

Priča o Božiću i Imanuilu je priča o prisutnosti Boga u našim životima, živom, životvornom prisustvu Boga koji želi da bude sa nama, koji nam se kao Sveti Duh otkriva u Isusu, daje nam sebe i doziva u očinski zagrljaj. Božić je priča o našem božanskom usinovljenju posredstvom Isusa Hrista, Sina Božijeg i našeg sabrata, “prvenca među mnogom braćom” (Rim.8,29), koji nas pomoću Svetog Duha čini decom božijom koja se bez straha mogu obratiti svom Nebeskom Ocu i stupiti pred njega, biti u njegovom prisustvu: “Jer svi, koje vodi Duh Božiji, ti su sinovi Božiji. Niste, naime, primili ropskog duha – da opet strahujete, nego ste primili Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija” (Rimljanima 14,16). Trinitaristička teologija tzv. “tradicionalnih” Crkava proterala je Boga Oca, Jahvea iz čovekove blizine i on se pretvorio u nekakvo nepojmljivo Trojstvo ili Svetu Trojicu, filosofsku apstrakciju koju ni sami zagovornici trinitarne teologije ne mogu sami sebi da objasne. Deca božija su ostala bez Nebeskog Oca a poštovanje jedinog, biblijskog Boga Jahvea zamenili su hristolatrija i kult Bogorodice i svetaca koji su  vernicima bili bliži i prijemčiviji od nekakvog nedostupnog, nedokučivog Trojičnog Boga. Umesto da traže svog Boga i Oca ovde i sada, hrišćani sad Boga očekuju da vide u zagrobnom životu ili u ekstatičkim vizijama rezervisanim za kaluđere u manastirima. Ovakva jedna religioznost i pobožnost koja se razvila kao plod “tiranije trinitarizma” predstavlja suštu suprotnost onoga što je apostol Pavle propovedao boreći se protiv Judejskog ekskluzivizma. U Starom savezu, jedino je Mojsije imao priliku da bude u neposrednom prisustvu Boga i “razgovara sa Jahveom lice u lice, kao što čovek govori sa svojim prijateljem”(2.Mojs.33,11). Prema Pavlu, sada svi hrišćani imaju direktan pristup prisustvu božijem i mogu iskustveno doživeti to prisustvo u Svetom Duhu tj. Duhom Boga i Oca koji nam se kao Duh oprisutnjuje i istupa ka nama, stupa u naše prisustvo. Ko od nas, “savremenih” hrišćana može kao psalmista reći: “Meni je milina biti blizu Boga, u Jahveu imati svoje sklonište”(Ps.72,28)? Ili, reći Bogu i Ocu: “Ja sam stalno s tobom, Jahve” (Ps.72,23)? Da li je naša duša „prionula za Jahvea“(Ps.62,8) i  da li „svagda imamo Jahvea pred sobom“(Ps.15,8)? Da li “svagda tražimo Jahvea i želimo da vidimo lice njegovo”(Ps.104,4)? Da li u nama postoji žudnja za Bogom, za njegovim oživljujućim prisustvom? “Kao što košuta čezne za izvorima vode, tako moja duša žudi za tobom, Bože. Moja duša je žedna Boga, Boga živoga; kada ću ja moći da uđem k tebi i gledam lice Božije?”(Ps.41,1-2).

Moramo vratiti Boga u naš život i oživeti izvornu, biblijsku veru u jedinog, istinitog Boga Jahvea, Boga i Oca Isusa Hrista. Moramo stalno i iznova oživljavati osećanje i svest o prisutnosti Božijoj u našem životu, svest o njegovoj očinskoj ljubavi, podršci i staranju. Мoramo povratiti i razviti svest o našem božanskom sinovstvu kojeg imamo u Isusu, našem Gospodu i Sinu Božijem. Moramo tražiti i potvrđivati prisustvo Božije, prisnost sa Bogom Ocem, njegovo vođstvo i ispunjenost njegovim Svetim Duhom, Duhom Isusa Hrista. Moramo se neprestano, prema rečima velikog hrišćanskog učitelja Florens Skovel Šin, “svakog minuta uvežbavati u prisutnosti Božijoj”, “vežbati” u sves(nos)ti, osećanju i doživljaju božijeg prisustva, u velikim i značajnim ali isto tako i malim tzv. prozaičnim stvarima, događajima i situacijama. To, kao osnovni oblik molitve, mora biti naša primarna verska praksa i disciplina, značajnija od nedeljnog odlaska u hramove i rituale pobožnosti. U tome nam mogu poslužiti jednostavne biblijske afirmacije iz psalama ili Evanđelja: “U ime Isusa Hrista, Jahve je sa mnom, Bog je uz mene. Moj Nebeski otac me čuva, prati i vodi…U ime Isusa Hrista, Duh Sveti je u meni, i on me navodi i pokazuje mi put kojim da krenem…Duh Isusa Hrista je u meni i sve mogu u Isusu koji me snaži” i sl. Ove potvrdne molitve moraju biti prožete čvrstom uverenošću, ubeđenošću u stvarno prisustvo Boga i osećanjima njegove bliskosti, očinske ljubavi, prihvatanja i odobravanja. Pri tome, ne treba se truditi da naše reči zvuče “uzvišeno”, “pobožno” kao one koje izgovaraju sveštenici prilikom bogosluženja. Sa Bogom Ocem treba u bukvalnom smislu razgovarati kao sa ocem, kao sa prijateljem, kao sa najbližim punog razumevanja, saosećanja i podrške koji sa rukom na našem ramenu želi da nas sasluša i pomogne nam. Moramo iskoristiti veliki dar našeg Nebeskog Oca, da će nas čuti i odgovoriti na svaku molitvu i želju koju mu uputimo u ime Isusa Hrista (Jovan 16,23). “Velika je moć u samom imenu Isusa Hrista”, kaže Florens Skovel Šin, “bila sam očevidac mnogih čudesnih isceljenja koja su ostvarena upotrebom reči – ´U ime Isusa Hrista´”. To je upravo ono što nam poručuje i apostol Pavle: “I sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu kroz njega”(Kološanima 3,17). Zato, u ime našeg Zastupnika i Utešitelja Isusa, “pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć”(Jevrejima 4,16) i kažimo našem Ocu:

U ime Isusa Hrista, sada stupam slobodno, bez straha, pred mog Nebeskog Oca, mog jedinog Boga Jahvea, kao njegovo voljeno dete i upoznaću ga sa mojim zahtevima, željama i potrebama.

Jahve, moj Nebeski Oče, u ime Isusa Hrista, zahvaljujem ti se zato što si moj Bog, moj Otac i moj prijatelj.

Zahvaljujem ti se što si mi omogućio da te upoznam kroz tvog Sina, Isusa, da osetim tvoju ljubav, milost i očinsku brigu i staranje.

Zahvaljujem ti se što si uvek sa mnom i uvek tu za mene kada mi je potrebna pomoć i podrška.

Zahvaljujem ti se za utehu, sigurnost i snagu da se suočim sa svakim izazovom i problemom i da ih uz tvoju podršku i snagu savladam.

Zahvaljujem ti se jer čuješ svaku moju molitvu i molbu i uvek mi odgovoraš kada ti se obratim.

U ime Isusa Hrista, verujem da sam primio ono što sam zatražio u ime Isusovo i sada sa zahvalnošću primam (Marko 11, 24). Hvala ti, Jahve, jedini Bože i Oče moj, blagosloven si doveka sa svojim Sinom, Gospodom mojim Isusom.

I tada, kaže Florens Skovel Šin, “sve što radimo ići će glatko i na čudesan način uspešno” (Florens Skovel Šin, Igra života i kako je igrati) jer “Bog sve pomaže na dobro onima koji ga ljube” (Rim.8,28) i koji neprestano hode u njegovom prisustvu. Moramo neprekidno blagosiljati Jahvea i zahvaljivati mu se kao da je tu, uz nas, sa nama u našim radostima i nedaćama, u našim strahovima i strepnjama, u našim nadama i očekivanjima, u porodilištima i pokraj bolesničkih postelja, u proslavama i na sahranama, u našim poslovima i našim odmorima. On želi da bude sa nama, da bude “Bog sa nama”, kao što je najveća radost svakog roditelja da bude sa svojom decom.

Srećan Božić, „Hristos se rodi“! Neka Bog i Otac Isusa Hrista bude uvek sa vama.

Advertisements