Preobraženje Isusa – epifanija Boga Sina ili oboženje Sina Čovečijeg?

U nastavku dajem kratak prikaz vrlo značajnog teksta američkog teologa Delberta Burketa – “Preobraženje Isusa (Marko 9:2-8): Epifanija ili apoteoza?” (Delbert Burkett, The Transfiguration of Jesus (Mark 9:2–8): Epiphany or Apotheosis?) objavljenog u Journal of Biblical Literature (JBL 138, no. 2; 2019: str. 413–432). Delbert Burket je istaknuti novozavetni učenjak i profesor biblijskih studija na Louisiana State University. Burketov esej je bitan kao još jedan primer kako teolozi i biblijski komentatori iz krugova mainstream akademske, uglavnom trinitarističke teologije, sve više i češće na objektivan i naučan način izučavaju i tumače Evanđelje, oslobođeni trinitarističkih dogmatskih stega i prekoncepcija o Isusovom božanstvu i preegzistenciji. Iako Burket smatra da evanđelist Jovan zastupa tzv. “visoku hristologiju” i Isusa prikazuje kao preegzistentno božansko biće, kada je reč o Sinoptičarima i Marku, Burket iznosi stavove koji se mogu smatrati u najmanju ruku heterodoksnim sa stanovišta trinitarističke teologije i hristologije. Ne ulazeći dublje u opravdanost Burketovih stavova po pitanju hristologije Jovanovog evanđelja o čemu sam posvetio poseban post, Burketu ipak treba odati priznanje za ovaj vrlo lep, utemeljen i inspirativan esej o hristologiji Markovog evanđelja koji će svaki dobronameran hrišćanin unitarijanac prihvatiti sa odobravanjem i pohvalom. Burketov tekst je samo jedan u nizu studija i eseja eminentnih akademskih teologa (koji se ne deklarišu, barem otvoreno, kao unitarijanci) koji u svojim radovima izlažu i promovišu teološke i hristološke stavove veoma bliske, ako ne i identične onima koje zastupaju biblijski unitarijanci, pre svega u pogledu Isusovog božanstva i preegzistencije. Toplo preporučujem Burketov esej ne samo braći unitarijancima već i iskrenim “ortodoksnim” i drugim bogotražiteljima i proučavaocima Novog Zaveta.

Delbert Burket u svom eseju daje hristološku analizu Isusovog preobraženja na gori Tavor (Tabor) opisanog u Markovom evanđelju (9,2-8). Burket smatra da Isusovo preobraženje ne predstavlja, kako se to smatra u trinitarističkoj hristologiji, epifaniju (grč. ἐπιφάνεια) tj. manifestaciju Isusovog božanstva, već predprikaz (“preview”) Isusovog oboženja (deifikacije) ili apoteoze kao čoveka koja će biti realizovana ili aktuelizovana nakon njegovog vaskrsenja. Scenu iz Markovog evanđelja treba posmatrati kao apokalipsu (otkrivenje) u kojem apostoli poput proroka, ispunjeni Duhom Svetim u ekstatičkom, vizionarskom transu, doživljavaju i gledaju buduću slavu Isusa kao oboženog, proslavljenog Sina Čovečijeg koga Bog Otac proglašava za svog Sina i ustoličuje kao Gospoda dodeljujući mu slavu i čast koju on do tada nije posedovao. Prema predanju koje je Marku zasigurno bilo poznato, Mojsije i Ilija (i Enoh) su smatrani za “nebeske putnike” koji su pre svoje smrti uzeti na Nebo, što nam ukazuje da se scena preobraženja u Markovom evanđelju odigrava u Nebeskoj sferi tj. da je reč o apokaliptičkoj viziji, pri čemu Markova apokalipsa nema hristološku intenciju u smislu dokazivanja ili prikazivanja Isusa kao preegzistentnog božanskog bića. Isusovi učenici, kaže Burket, “uznose se u nebeske visine i primaju anticipatornu viziju buduće glorifikacije Isusa kao mesijanskog sina Boga (Burket reč “sin” piše malim početnim slovom; prim prev.), transformaciju koju će on doživeti nakon što se uznese na Nebo”. Drugim rečima, preobraženje Isusa proleptički prikazuje Isusovo buduće proslavljenje (glorifikaciju) i postavljenje za Sina Božijeg koje će uslediti nakon vaskrsenja i vaznesenja Ocu. Marko Isusa želi da prikaže kao ispunjenje Danilovog (i Enohovog) proročanstva tj. eshatološke vizije Sina Čovečijeg kojem će Bog, Jahve, “dati vlast, slavu i carstvo, da mu služe svi narodi i plemena i jezici. Vladavina njegova je vladavina večna i nikada neće proći; njegovo carstvo neće propasti” (Danilo 7,9-14; cf. 1.Pet. 1,16-18).

Prema Burketu, transfiguracija Isusa nije epifanija božanstva tj. vidljiva manifestacija Isusove božanske prirode koju je on već posedovao, već nagoveštaj njegove buduće slave i božanskog statusa koje tek treba da poseduje tj. da mu se daju u posed od strane Boga Oca. Burket tako dolazi u direktnu koliziju sa trinitarističkom hristologijom prema kojoj Isus predstavlja preegzistetntno božansko biće koje po svojoj prirodi poseduje božansku slavu kao drugo Lice Svete Trojice, Bog-Sin koji na gori Tavoru (Taboru) samo otkriva učenicima ono što je on po svojoj suštini (esenciji) od večnosti i pre svoje inkarnacije u ljudskoj prirodi, po ugledu na epifanije bogova iz Grčke mitologije koji se preobražavaju u ljudska bića skrivajući svoj identitet i vlastitu pravu, božansku prirodu. Prema Burketu, Isus je ljudsko biće koje je na putu da postane božansko, oboženi sin Boga Oca u budućnosti, nakon završetka svoje iskupiteljske misije. Božanska svetlost koju preobraženi Isus emituje iz svog tela, ne predstavlja projavu Isusove inherentne božanstvenosti kroz ljudsku prirodu koju je “navukao” na sebe kao prozirni ogrtač u aktu inkarnacije, već transformaciju Isusove telesnosti po ugledu na Mojsijevu transfiguraciju na gori Sinaj nakon susreta sa Jahveom (2.Mojs. 34,29-35). Baš kao što Mojsijevo preobraženje nije predstavljalo manifestaciju njegovog božanstva tj. božanskog porekla, tako ni Isusovo preobraženje nema epifanijski karakter. Izvor Svetlosti tj. slave koju emituje Isus nije Bog-Sin skriven iza maske njegovog tela, već Bog Otac koji kroz Isusa kao ljudskog bića, čoveka, na preeminentan način manifestuje svoju božansku slavu i veličanstvo, svoje prisustvo u Isusu i Isusovu božansku posednutost. Pojedini komentatori u sceni Isusovog preobraženja primećuju aluziju na viziju eshatološke slave Izrailja iz Knjige proroka Isaije: “Ustani i sijaj, jer svetlost tvoja dolazi, nad tobom sjaji slava Jahveova. Jer, evo, tmina pokriva zemlju i mrklina narode a tebe obasjava Jahve, i Jahveova slava sija nad tobom…Jahve će biti tvoja večna svetlost i tvoj Bog biće tvoja blistavost” (Isa. 60,1-2; 19-20). Dakle, svetlost i slava koju emituje Isus je Jahveova svetlost i slava i Isus je medijum epifanijske manifestacije i oprisutnjavanja Boga Oca. Kao i u slučaju Mojsija, svetlosno zračenje Isusa je posledica transformišućeg, osvećujućeg, obožujućeg prisustva Jahvea, kao što se toplotna energija prenosi sa grejnog tela na drugo telo u njegovoj blizini. Isusova svetlosna slava je odsjaj, odbljesak slave Boga Oca (Jevr. 1,3; 2. Kor. 4,6) koja se može iskustveno doživeti kroz Isusa i u Isusu. “Kao i Mojsije, Isus je transformisan i primio je božansko zračenje koje prethodno nije posedovao“, kaže Burket, i koje je, kao i u slučaju Mojsija, bilo privremenog karaktera (Isusova svetlosna pojava prestaje nakon što su apostoli – svedoci Isusovog preobraženja izašli iz stanja ekstatičkog transa), što nam ukazuje da ga ne treba poimati u “ontološkom” smislu, kao manifestaciju Isusove božanske prirode. Burket eksplicitno kaže da Marko ne priznaje preegzistenciju Isusa kao božanstva niti ga doživljava kao preegzistentno božansko biće i dodaje vrlo bitnu izjavu citirajući teologa Markusa Troupa (Marcus Throup, Mark’s Jesus, divine?): “stav oko kojeg postoji konsenzus”, kaže Burket, jeste da u Markovom i Sinoptičkim evanđeljima nema izričitih i nepobitnih tvrdnji o Isusovoj preegzistenciji (Vrlo je značajno što Burket kao i Troup priznaju da među akademskim teolozima postoji ovakav “konsenzus” što odražava davno zakasnelo ali dobrodošlo otrežnjenje i svest sve većeg broja savremenih teologa i novozavetnih učenjaka da se trinitaristička hristologija više ne može i ne sme koristiti kao dogmatska osnova za naučno, objektivno tumačenje novozavetnih spisa i proučavanje apostolske teologije).

Burket ispravno zaključuje da ako o Isusovom preobraženju govorimo kao o epifaniji ili teofaniji onda je to epifanija tj. božanska manifestacija Boga Oca koji je zapravo glavni lik u Markovoj sceni Isusovog preobraženja. Oblak koji je prekrio apostole i Jahveovo obraćanje iz oblaka su aluzije na Jahveovo lično, “fizičko” prisustvo i vidljivu manifestaciju tzv. slavu (heb. Kavod ili Šekina) u Šatoru sastanka tokom egzodusa Izrailjaca (2.Mojs. 40,34; 16,10; 19,9; 24,15; 33,9; 3.Mojs. 16,2; 4.Mojs. 11,25). Reči koje Otac izgovara prilikom Isusovog preobražaja tj. citat iz Psalma 2 (stih 7) – “Ti si moj Sin” – su izvorno upućene caru (Davidovom potomku) kao Jahveovom usinovljeniku, usvojenom sinu, pri čemu izraz “Sin” ne nosi u sebi konotaciju božanstva niti nužno implicira preegzistenciju. Majkl Pepard dobro zapaža da je stih Ps.2,7 koji u celosti glasi – “Ti si moj Sin, i ja te danas porodih” – zapravo u direktnoj suprotnosti sa trinitarističkim konceptom “ontološkog” sinovstva Mesije. Mesija – Car postaje “danas” Sin Božiji tj. biva na figurativan način “porođen” kao Sin u momentu proglašenja i izbora za Mesiju od strane Jahvea i autor Psalma ni jednog momenta ne pomišlja niti govori o atemporalnom porađanju iz bića Boga nekakvog preegzistentnog, božanskog, Bogu Ocu savečnog entiteta, kako trinitaristi zamišljaju emanaciju ili rađanje Boga Sina od Boga Oca (Michael Peppard, The Son of God in the Roman World: Divine Sonship in its Social and Political Context). To nam potvrđuje, nastavlja Burket, da je za Marka, Isus Sin Božiji ne u ontološkom već mesijanskom smislu. Izraz “voljeni” (“ljubljeni”) u konjukciji sa Mk. 1,11 treba tumačiti kao aluziju na stih iz Knjige proroka Isaije 42,1 što opet ne ukazuje na Isusovo božanstvo, već na jedinstven status Isusa kao božijeg izabranika i eshatološkog Služitelja Jahveovog, Jahveovog sudskog izvršitelja, koji će primivši Jahveov Duh sprovesti njegove presude i “doneti pravdu narodima”. Zapovest da se njegovom Sinu mora ukazati poslušnost – “Njega slušajte” – predstavlja ponavljanje zapovesti koju je Jahve dao Mojsiju za budućeg, eshatološkog proroka iz 5.Mojsijeve 18,15. Ovim rečima, koje Jahve iznova izgovara u prisustvu Mojsija, Bog Otac vrši konfirmaciju da je Isus taj prorok čiji dolazak je nagovestio Mojsije. Prisustvo Ilije prikazanog u subordinisanom položaju u odnosu na Isusa potvrđuje da je Isus, “prorok nad prorocima” kome “Otac nije dao Duha na meru” (Jovan 3,34) i čija slava nadvisuje čak i Ilijinu. Prorok Ilija se smatrao za preteču/prethodnika, najavljivača dolaska Mesije i Dana Jahveovog – eshatološke parusije (grč. παρουσία) Jahveove (Mal. 4,5–6; Sirah 48,10) kada će “Jahve, Bog naš, doći i svi sveci sa njim” (Zah. 14,5) i zato se Ilijino prisustvo u ekstatičkoj viziji može shvatiti i kao konfirmacija Isusovog mesijanskog identiteta i najava uspostavljanja Carstva Božijeg, Jahveove vladavine na zemlji koju će sprovoditi njegov carević – Isus. Burket ispravno zaključuje da ništa u rečima Boga niti apostola tokom i nakon Isusovog preobraženja ne ukazuje niti dokazuje da je Isus preegzistentno božansko biće: “U pripovesti o preobraženju, glas Boga Oca identifikuje Markovog Isusa kao mesijanskog Sina Božijeg i proroka poput Mojsija. Ni u jednoj od ovih uloga on ne predstavlja preegzistentno ili božansko biće”. Scena Isusovog preobraženja je akt Isusove legitimizacije, potvrđivanja njegovog izabranja za vršioca funkcije Mesije – proroka, cara i sudije. Markova hristologija je funkcionalna, ne ontološka jer za Marka, Isus je pre svega ljudski agent ili izaslanik/punomoćnik Boga, osnažen božanskim prisustvom i silom, ne preegzistentno božansko biće. Kao Jahveov izaslanik i punomoćnik on je Sin Božiji koji govori i deluje u ime svog Oca kao njegov instrumentalni agent. Izvor Isusovog božanskog autoriteta i dostojanstva, sile i slave je Bog Otac. Markov Isus je ljudski Mesija koji u sebi objedinjuje uloge eshatološkog proroka, učitelja mudrosti, egzorciste koji ukida vladavinu Satane i uspostavlja vladavinu Boga i, konačno, sudije i Jahveovog regenta novouspostavljenog Carstva Božijeg, koji donosi pravdu poniženima i ugnjetenima i kažnjava zlikovce.

Prema Burketu, scena Isusovog preobraženja predstavlja simbolički, proleptički prikaz Isusovog vaznesenja na Nebo i njegovog oboženja ili apoteoze i ujedno paralelu sa Mojsijevim uspinjanjem na goru Sinaj gde se prema predanju Mojsije uzneo na Nebo u neposrednu božansku prisutnost. Filon je takođe Mojsijevo preobraženje i uspinjanje na Sinaj tumačio kao njegovo oboženje i unifikaciju sa Bogom i ove ideje su vrlo verovatno Marku bile dobro poznate. Burket nastavlja: “Markova pripovest o preobraženju je prikaz Isusove apoteoze. To ga svrstava u istu kategoriju sa ostalim smrtnicima koji su se popeli na nebo na kraju svog života i koji su transformisani u nebeska bića. Time je Markov Isus izjednačen ne sa božanskim bićem po prirodi, već sa smrtnikom koji na kraju svog života postaje božansko ili besmrtno biće”. Marko, dakle, ne želi da prikaže Isusa kao Boga već Isusovu glorifikaciju treba poimati u kontekstu helenističkih i jevrejskih ideja novozavetnog doba o zagrobnom životu heroja, bogougodnih ljudi i pravednika. “Duhovi onih koji su umrli u pravednosti” (1.Enoh 103,3.4), čitamo u Knjizi Enohovoj, “sijaće kao nebeska svetla, sijaće i videće se i nebeska vrata će im biti otvorena” (1.Enoh 104,2-3; 39,7; cf. Danilo 12,3). Isus sam kaže da će pravednici “sijati kao sunce u Carstvu svoga Oca” (Mat. 13,43; Dan. 12,3). U Psalmima Solomonovim (nastalim krajem I veka p.n.e ili početkom I veka n.e) čitamo: “Oni koji se boje Gospoda ustaće u večni život, i njihov život biće u svetlosti Gospodnjoj i neće mu biti kraja” (Ps. Sol. 3,10). U jevrejsko-helenističkoj mudrosnoj poemi Pseudo-Fokilidesa nastaloj u istom periodu se kaže (103-104): “Naša je nada da će ostaci preminulih izaći na svetlost iz zemlje i nakon toga će postati bogovi” (O šarolikosti shvatanja post-mortem egzistencije čoveka u Judaizmu iz perioda Drugog hrama preporučujem odličnu studiju Mark T. Finney-a, Resurrection, Hell and the Afterlife – Body and Soul in Antiquity, Judaism and Early Christianity). Marko, kao i drugi evanđelisti, navodi detalj da je prilikom Isusovog preobraženja njegova odeća postala “sjajna i vrlo bela, kako je suknar na zemlji ne može ubeliti” (Marko 9,3). U Jovanovom otkrivenju, bela, sjajna odeća je “službena” odežda anđela (Otk. 15,6; 19,14) kao i pravednika i dvadeset četvorice starešina okupljenih oko božijeg prestola (Otk. 3,5; 4,4), “koji hode sa Isusom u belim odeždama, jer su dostojni” (Otk.3,4). Mladić tj. anđeo koji je pokraj otvorene grobnice obznanio Isusovo vaskrsenje je takođe bio odeven u belu odeću (Marko 16,5). U sceni venčanja Jagnjeta Božijeg (Isusa) i Crkve odevene u “svetlo, čisto platno”, Jovan objašnjava da ova svetla haljina Crkve označava “pravedna dela svetih” (Otk. 19,7-8). I dok su u Grčko-rimskom svetu božiji ugodnici nakon smrti postajali bogovi kojima je dozvoljen večni život u blaženstvu među drugim bogovima, u jevrejskom, bilblijskom predanju (usled inherentne Jevrejske, monoteističke uzdržanosti) takvi ljudi su postajali nebeska bića poput anđela (Marko 12,25; Matej 22,30; 2.Baruhova 51,10) i “sudeonici Nebeskih vojski” (1.Enohova 104,7; 39,5-7), no i njihova transformacija nakon smrti i “odevanje u odeću slave” sličnu anđeoskom obliku života (Vaznesenje Isaijino 9,8; 2.Enohova 22; cf. Filip. 3,20-21), može se takođe nazvati apoteozom, iako su Jevreji izbegavali termin “oboženje” (izuzev Filona koji Mojsija u njegovom transformisanom obliku egzistencije nakon vaznesenja eksplicitno naziva “božanskim”). Pavle će (kao i Jovan) post-uskrsnu egzistenciju Isusa (i hrišćana) interpretirati na principima stoičke filozofije kao Isusovu ontološku transformaciju u božansku Pneumu – Duh tj. pneumatičku deifikaciju koja je preduslov za Isusovu (i našu) supstancijalnu unifikaciju sa Bogom Ocem, o čemu sam pisao u više navrata u mojim prethodnim postovima. Burket svoj esej završava rečima koje su najprikladniji način da zaključimo ovaj review: “Markov Isus nije Bog koji je postao čovek, već čovek koji je postao bog”.

10 thoughts on “Preobraženje Isusa – epifanija Boga Sina ili oboženje Sina Čovečijeg?

  1. Zanimljiv tekst. Scena preobraženja definitivno se nadovezuje na drevna jevrejska predanja o preobraženim/vaznesenim praocima, pa tadašnji čitaoci koji znaju za vaznesenog Mojsija, Iliju, Enoha itd. sigurno nisu pomišljali da je Isus Jahve. Isus je prosto vrhovni Božiji posrednik, uzvišeniji čak i od ove dvojice. O tome lepo govori i Hurtado u knjizi “Jedan Bog, jedan Gospod”, nedavno objavljenoj na srpskom. Pozdrav!

    Liked by 1 person

    • Veliki pozdrav! Hvala na komentaru. Drago mi je da se ponovo čujemo i čitamo. Nisam siguran baš da bi se Lari Hurtado složio sa Burketom. Hurtado je zastupao tzv. visoku hristologiju rane Crkve (The Early High Christology Club – EHCC), u čemu ja ne vidim toliko veliki problem osim u ideji preegzistencije Isusa koju Hurtado eksplicitno potvrđuje i smatra “rešenim pitanjem”. Mi možemo Isusa zvati božanskim ali to ne zahteva njegovu preegzistenciju jer funkcionalna hristologija (nasuprot ontološkoj) Isusu, као oboženom čoveku, obezbeđuje ništa manji spasiteljski, otkrivenjski, epistemički, iskupiteljski i medijatorski kapacitet u odnosu na preegzistentnog Boga-Sina iz Nikeje. Marko i ne pomišlja na preegzistenciju i kod njega čak nema ni pomena o začeću od Duha. Kod Mateja i Luke, uzvišeni status Isusa (opet kao čoveka, ne preegzistentnog Boga) naglašen je njegovim začećem od Boga Oca, što pojedini komentatori smatraju kao potez evanđelista upravo uperen protiv ideja Isusove preegzistencije kao anđela ili božanskog bića gnostika. Jovan i Pavle Isusovo božansko dostojanstvo i slavu konceptualizuju koristeći biblijsku ideju Duha i njima takođe ideja preegzistencije Isusa nije potrebna i pneumatički, proslavljeni Isus-čovek je ništa manje božanstven od trinitarističkog preegzistentnog Logosa. Međutim, za svakog od njih, “svetinja nad svetinjama” bio je – striktni, beskompromisni jevrejski monoteizam. Bog, u ontološkom smislu jeste i može biti samo jedan i to je biblijski Bog Jahve.

      Like

  2. Jako čudno. Možda postoje dva Larija Hurtada. Ne znam na koje se tekstove pozivaš, ali u njegovom klasiku koji sam gore pomenuo i za koji je Hurtado do kraja tvrdio da odražava njegove stavove, on izričito negira postojanje preegzistentne ipostasi Boga Sina, a to tvrdi u kontekstu analize raznih NZ odeljaka koji su navele kasnije generacije hrišćana da razviju tzv. “visoku hristologiju” uključujući i Jovanov prolog ili razne Pavlove odeljke. Na Hurtadovom blogu možeš pročitati njegova objašnjenja o tome da se o preegzistenciji Hristovoj može govoriti samo u smislu toga da je Bog unapred preodredio Isusa da ispuni njegov spasiteljski plan, te da je u pitanju prosto novozavetna “retorika” (s čim se ja delimično ne slažem). Da li bi se Hurtado složio sa Burketom, ne znam, ali je često govorio da se po glavnim pitanjima slaže sa Dunnom. Ja nisam čitao ni Dunna, ni Burketa ni nikog od tih “velikih” imena i iskreno, ne zanimaju me, dosadni su mi. Čak mi je i Hurtado suvoparan. Ja dakle njemu ništa ne dugujem da bih ga branio od bilo koga, ali mi je vrlo simptomatično to što je optužen da zastupa nešto što ne zastupa. To se dešavalo u prošlosti crkve hiljadu puta i to se koristilo kao oružje za obračun sa neistomišljenicima, a tendencija pravljenja veštačkih tabora je ostala aktuelna do danas jer ljudima obezbeđuje platformu za svađanje sa protivnicima, čak i kad su oni imaginarni. Mi možemo reći da je Hurtado smatrao da je pobožno, molitveno obraćanje Hristu, ili ako hoćemo “kultno poklonjenje”, legitiman i izvorni aspekt najizvornijeg jevrejskog hrišćanstva, što “unitaristički hrišćani” ne moraju prihvatiti i to je ok. Ali rasprava o tome da li to podrazumeva zagovaranje “visoke hristologije” je veštačka. Hurtado je uvek na najeksplicitniji način govorio da postoji jasna (ontološka) distinkcija između Isusa i Boga i da slavljenje Isusa u ranoj crkvi (Novom zavetu) ne podrazumeva da je on Bog, nego ljudski posrednik Božiji. Da li je to nekome povod da Hurtada stavi u ovaj ili onaj tabor, ja mislim da je to za svaki um koji teži trezvenom sagledavanju stvari, irelevantno. Pozdrav!

    Liked by 1 person

    • Opet mi je WP stavio tvoj odgovor u spam pa ga nisam video. Izvini zbog zakasnelog odgovora. Pa, kao što ti kažeš, izgleda da postoje dva bloga Larija Hurtada. Ne znam koji si ti gledao, ali evo ti link za njegov blog gde on eksplicitno potvrđuje Isusovu preegzistenciju tačnije pripisuje to shvatanje apostolima i hrišćanima apostolskog doba: https://larryhurtado.wordpress.com/2019/02/06/pre-existence-in-ancient-jewish-tradition-and-the-nt/

      Ono što sam rekao za Hurtada, nisam rekao napamet jer sam čitao nekoliko njegovih tekstova i prošao kroz njegov blog a čitao sam Danove i Pepardove odgovore na njegove stavove po pitanju Isusove preegzistencije i božanstva. Ja se sa Hurtadom ne slažem ne zato što ne promoviše unitarijanske hristološke stavove, već zato što je njegova rekonstrukcija ranohrišćanske hristologije i kulta, po mom mišljenju, manjkava. Voleo bih da vidim neki Hurtadov citat koji potvrđuje ono što govoriš i ako sam pogrešio, dugujem ti izvinjenje kao i Lariju i posvetiću poseban post o tome. Štaviše, možeš i sam da napišeš post o tom Lariju koga ja ne poznajem sa prikazom njegovih stavova (možda review njegove knjige) i rado ću objaviti to na mom blogu (sa mojim izvinjenjem). Voleo bih da grešim (zaista), ali mislim da nisi u pravu. Postoje izvrsni trinitaristički teolozi kod kojih sam pronašao vrlo lepe misli i uvide, ali to ne znači da se slažem sa njihovim zaključcima. Vidim da ti Hurtado prija i zaista nemam ništa protiv toga jer je on iskusan, utemeljen teolog i zasigurno ima jakih i dobrih pasaža.

      U mom prethodnom odgovoru sam rekao da nemam ništa preterano protiv visoke hristologije jer smatram da i funkcionalna, unitarijanska hristologija omogućava zalaženje u “visine” ali bez ugrožavanja biblijskog monoteizma. Hurtado je nastojao da dokaže da proto-trinitarističko obožavanje Isusa uključujući i ideje o njegovom božanskom poreklu i preegzistenciji nisu nekakve novine ili devijacije koje su naknadno nastale tokom II i III veka, već da su bile prisutne od samih početaka hrišćanstva u apostolsko doba o čemu (po njemu) svedoči hrišćanski kult – “Christ devotion”. On smatra da je neka vrsta binitarne teologije već bila prisutna kod apostola i prvih hrišćana ali bez jasno, sholastički formulisane i artikulisane hristologije. Neminovni zaključak njegovih ideja jeste da je Nikejska hristologija samo prirodan produžetak teoloških ideja koje su embrionalno već bile prisutne u učenju apostola i kultu rane Crkve. I upravo tako ga čitaju i upravo zato ga rado citiraju trinitaristički teolozi. Ja nisam “optužio” Hurtada za zagovaranje “visoke hristologije”, on je to sam istakao kao glavnu temu svog rada i po tome je i ostao poznat u teološkim studijama. Što se tiče “tabora” ja ih nisam pravio, i oni su realni, ne “veštački” i odavno su tu i Hurtado je bio i ostao miljenik trinitarističkih teologa i blogera koji prednjače po, kako kažeš, “svađalaštvu”, netolerantnosti i toksičnoj, ekstremističkoj polemici, naročito protiv neistomišljenika koji su za njih svi odredom “jeretici”. Obiđi par naših pravoslavnih blogova i foruma pa će ti biti jasno o čemu govorim. Ništa manje “svađalački” su i rimokatolički i protestantski blogovi u polemici sa unitarijancima. A i komentari koji mi često pristižu na moje postove su najčešće negativni sa raznoraznim kletvama i optužbama. Tvoje komentare nikad nisam brisao iako je ovaj poslednji pomalo nepravedan i nezaslužen, ali u svakom slučaju hvala.

      Liked by 1 person

  3. Hvala na odgovoru. Pogledaću tvoj link čim budem imao malo vremena i onda ću ti odgovoriti. Potvrđujem da se radi o istom blogu koji i ja čitam i nakon što sam bacio letimičan pogled, rekao bih da sam čitao i tekst i da znam o čemu se radi, ali neću dati prenagljen zaključak. To što trinitaristi ili bilo ko citira Hurtada nije Hurtadov problem. To ništa ne govori o njegovim gledištima. Ja sam lično za Hurtada saznao od teologa koji pripadaju izvesnoj binitarističkoj crkvi, tj. crkvi koja zastupa ontološki dualizam (svetu “dvojicu” koja se sastoji od Oca i Duha), iako Hurtado nigde ne govori ništa slično. Binitarizam o kome on govori (a koji si ti spomenuo) je isključivo kultni, a ne “teološki” (“metafizički”, for lack of a better word) i podrazumeva samo to da je Isus u sklopu kulta postao recipijent pobožnosti koja inače pripada isključivo Bogu. Što ipak ne znači da Isus jeste Bog, nego da samo kao Božiji posrednik zaslužuje takvu posvećenost vernika. Ali da ne dužim, odgovoriću čim budem imao vremena da pročitam tekst. Pozdrav!

    Liked by 1 person

    • Hvala na odgovoru. Pa, ja sam to pominjao u mom postu o Jovanovoj hristologiji da je binitarni sistem zapravo inicijalno, embrionalno hristološko učenje iz koga će kasnije (tokom II veka) da se razviju četiri hristološka kraka: anđeoska hristologija, arijanska trinitaristička hristologija i ortodoksna tj. Nikejska hristologija. Tu treba ubrojati i gnostike tj. njihovu vrlo interesantnu i kompleksnu hristologiju koju ja smatram samo maštovitijom razradom one poslednje – Nikejske. Inače, gnostici i Nikejci su najbliža hristološka “braća” i gnostički Isus je najbliži rod Isusu iz Nikeje i Halkidona. Na drugoj strani, monarhijanska hristologija će se razviti u dva kraka: dinamički monarhijanizam (koji se može izjednačiti sa današnjim unitarijanizmom) u koji spadaju i izumirući ostaci prvobitne Jevrejske crkve (tzv. judeohrišćanske crkve, Ebioniti, Nazareni i sl.) i modalistički monarhijanizam (današnja tzv. Oneness theology). Binitarizam Otac – Duh je bio prisutan kod Laktancija koji nije poznavao treće Lice Svete Trojice.

      Inače, možda će te iznenaditi (kao i mene) izgleda da je dominantna hristologija tokom čitavog drugog i dobrog dela trećeg veka bila -modalistička, hristomonistička teologija i trinitaristi (arijanci pre svega iako se tada nisu tako zvali već zastupnici “Logos-hristologije”) su sve do III veka bili manjinska partija koja se borila za svoje “mesto pod suncem” naspram modalista, gnostika i monarhijanaca (da ne kažem “Mohikanaca”). Upravo to je posledica nekontrolisane hristolatrije i učenja o preegzistenciji Isusa što je jedna od glavnih tema mojih postova. Jedan od najpoznatijih modalista je bio, i to ćeš se iznenaditi i Ignjatije Bogonosac, tačnije Pseudo-Ignjatije. Njegove poslanice su falsifikat nastao u krugovima modalističkih hrišćana negde oko 180. god (ne početkom II veka kako se to obično smatra) sa ciljem pobijanja gnostičkih (Valentinijanskih) i montanističkih teoloških i eklesioloških stavova i nametanja papističkog, monoepiskopalnog sistema upravljanja u crkvi i institucije sakralnog sveštenstva. Našao sam odlične savremene studije o Pseudo-Ignjatiju – modalisti koga su trinitaristi usvojili kao svoje “čedo”, o čemu spremam jedan obiman i detaljan post. Biće ti sigurno interestantan.

      Niko od unitarijanaca ne negira da je Isus postao “recipijent pobožnosti” i poklonjenja. Funkcionalna hristologija upravo to i ističe a i titule “Gospod” (koja je do tada primenjivana isključivo za Boga) i “Sin Božiji” su izrazi upravo takve jedne uzvišene i visoke hristologije u kojoj je Isus ekskluzivni medijator oprisutnjavanja, poznanja i iskustvenog doživljaja Boga (Oca), i unifikacije sa Bogom. Ali, opet, za ulogu Sina Božijeg i Gospoda, Isusu nije neophodna njegova preegzistencija. Učenje o preegzistenciji Isusa je nastalo kao izraz hristolatrije pre svega hrišćana iz paganstva kojima jedan Jevrejski, ljudski Mesija i prorok nije prosto bio dovoljno “božanstven” i otuda potreba da mu se pripiše viši ontološki status, najpre kao anđela, zatim Logosa/Mudrosti i, na posletku, da se u potpunosti ontološki izjednači sa Bogom što je učinjeno u Nikeji.

      Liked by 1 person

      • Ok, koncetrisaću se samo na ovaj Hurtadov tekst koji si citirao da se ne bih previše rasplinjavao u svom odgovoru. Ali zapravo i nisam siguran kako da ti odgovorim. Imam utisak da ću samo ponoviti jedne te iste reči. Jasno ti je, dakle, da sam veoma začuđen što navodiš baš ovaj tekst kao argument za svoju tvrdnju. Smatram da tekst zapravo potvrđuje ono što sam ja rekao gore: da je govor o Hristovoj preegzistenciji neka vrste retorike koju ne treba shvatiti bukvalno, nego kao ilustraciju Božijeg predodređenja koje je aktuelno u večnosti i pre nego se dogodilo u našoj dimenziji. To, konkretno kaže ovde:
        The figure is named and designated before creation, but does this mean that he had some kind of real existence? But this may be to press matters farther than ancient Jewish tradition was concerned to probe. The important assertion in the text is that God has everything planned from the beginning, including provision for a Messiah, and that eschatological redemption isn’t a case of God scrambling to put things right.
        Hurtado često poredi novozavetni govor o Hristovoj “preegzistenciji” sa starozavetnim i drugohramskim spekulacijama o preegzistenciji Tore, Mudrosti ili nekih praotaca. Takav koncept služi da naglasi kontinuitet između ISusa i Mudrosti (ili Isusa i drugih figura glavnih Božijih posrednika u SZ) i da Isusa, koji je eshatološki izbavitelj, prikaže kao vrhovnog posrednika Božijeg stvaranja budući da je u jevrejskoj misli eshaton tesno povezan sa stvaranjem. Polemišući protiv izvesnog Vilhelma Busea, Hurtado izričito negira da govor o preegzistenciji podrazumeva verovanje da su to realna, ipostasna bića koja postoje u večnosti. Ova misao se provlači kroz celu njegovu knjigu One God, One Lord, a posebno u drugom poglavlju te knjige: “Božiji posrednici kao personifikovane Božije osobine”.
        Ima utisak, međutim da tebi smeta što Hurtado uopšte koristi reč “preegzistencija” i da tobože on tu misao pripisuje ranim hrišćanima. Pretpostavljam da ti je sporna sledeća rečenica: But it (preexistence) can also mean that it/he even existed before the creation of the worlds. In the case of NT texts about Jesus, they typically place him as somehow “there” at, and as the divine agent of, the creation of all else. Ali, ako čitaš dovoljno pažljivo, videćeš da on samo pojašnjava opšte razumevanje koncepta Hristove egzistencije, a ne kaže da tu misao treba uzeti zdravo za gotovo ili da je on uzima kao nešto što se samo po sebi razume. Ako ove dve rečenice istrgneš iz konteksta, svakako ću ti dati za pravo da se njima implicira to što govoriš. Ali ceo smisao teksta je da pojasni da on tu reč ne poima bukvalno niti da su je pisci NZ shvatali bukvalno.

        Liked by 1 person

      • Hvala na lepom komentaru. Moram priznati da delim tvoja osećanja i nisam siguran kako da ti odgovorim. Hteo sam navedem nekolicinu (za mene) problematičnih Hurtadovih citata ali onda sam osetio konfuziju jer sam shvatio da pokušavam da tim citatima opovrgnem tvoja shvatanja i tvoje razumevanje i čitanje Hurtada sa kojim inače slažem. Ono što si izložio u odbranu Hurtada smatram u potpunosti prihvatljivim i gotovo se slažem u svemu sa tobom ali, opet, voleo bih da si u pravu i da ja grešim.

        Navešću samo nekoliko njegovih misli iz njegovog poznijeg rada Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity i poglavlja o preegzistenciji Isusa gde izlaže stavove (koji su, čini se, evoluirali od 1988. kada je napisao One God, one Lord) i izvodi zaključke koji mi se ne dopadaju i koji potvrđuju moje sumnje koje sam izneo u našoj prethodnoj korespondenciji. Najpre, on bez mnogo ustezanja koristi pojedine Pavlove stihove kao što su 1. Kor. 8,6 i Filip. 2,5-11 (kao i stihove o Sinu Čovečijem iz 1. Enohove) za koje tvrdi da eksplicitno govore o ličnoj, personalnoj preegzistenciji Isusa ili Sina Čovečijeg, sa čime se ja energično ne slažem. Postoji gomila studija, o 1. Enohovoj i naročito o Filip. 2,5-11 koji opovrgavaju to opšteprihvaćeno mišljenje da hristološka himna iz Poslanice Filipljanima govori o Isusu kao preegzistenom božanskom biću (o čemu takođe spremam post) i onda, na osnovu te pogrešne pretpostavke, Hurtado nastavlja da izvodi svoje zaključke. To mi se u startu ne dopada jer njegova polazna pretpostavka je pogrešna. Tačno je da on kaže da kod Pavla i ranih hrišćana ne postoji jasno definisan i artikulisan koncept preegzistencije, ali dodaje je on naprosto prirodno izveden iz njihovog shvatanja Isusa kao eshatološkog Spasitelja što implicitno podrazumeva njegovu preegzistenciju kao agenta Boga u stvaranju (što je meni takođe problematično). Po njemu, preegzistencija Isusa (ako shvatimo Pavlove stihove kako ih on shvata) se “logički pretpostavlja” i “neminovno nameće”. Naprotiv, meni je upravo ta ideja oduvek bila nelogična kada god bih čitao Pavlove poslanice i ako me je iko naterao da ne verujem u Isusovu preegzistenciju, zapravo da odbacim to shvatanje koje sam i sam zastupao kao ex-ortodoxni, je upravo Pavle i moje intenzivne studije njegovih poslanica.

        Na primedbu Bušela, da kod Pavla kao i kod Jovana ne postoji razrađen koncept preegzistencije iz prostog razloga što taj koncept nije imao bilo kakvu ulogu u njihovim hristološkim shvatanjama, niti im je takva ideja bila bitna, Hurtado to odbija da prihvati i zapravo smatra da Pavle ne elaborira tu temu jer, tobože, on podrazumeva da svi njegovi adresati i slušaoci već veruju u to i nema potrebe da im to objašnjava (?). Isto tako, on zanemaruje Danovo ukazivanje da je Pavlovoj hristologiji novog Adama (kao i Jovanovom konceptu rođenju od Duha) inherentno stran koncept Isusove preegzistencije, te da je za Pavla glavna tema vodilja koncept novog stvaranja i oboženja čoveka Isusa, rodonačelnika nove rase ljudi – dece božije rođene od Duha, ne koncept inkarnacije božanstva. Takođe, o korektnosti Bušelove tvrdnje svedoči i gnostička hristologija koja je upravo sve ono što Hurtado želi da pripiše Pavlu i ranim hrišćanima apostolskog doba. Upravo kod gnostika, naročito kod Valentinijanaca i u hermetizmu postoji vrlo razrađena protologija i učenje o preegzistenciji eona, porađanju preegzistentnog Logosa od Boga Oca i vrlo detaljni i maštoviti mitovi o stvaranju kosmosa i spasenju, dakle sve ono što bi Hurtado želeo da postoji kod Pavla i prvih hrišćana. Postavlja se pitanje, zašto toga nema kod Pavla i Jovana? Bukvalno ni reči. Dakle, Hurtado je u pravu da su ideje o preegzistenciji i binitarni teološki sistem (Biblijski Bog i neki još uvek nedefinisani preegzistentni božanski entitet) bile prisutne vrlo rano u Crkvi ali ne, kako on smatra, “astonishingly early in the Christian movement”, već verovatno tek početkom II veka, ali ni tada to nije bilo opšteprisutno i opšteprihvaćeno (mainstream) shvatanje jer su Jevrejske Crkve kao i monarhijanci još uvek bili dominantni stratum hrišćanske populacije. Takođe, Hurtadove stavove pobija i sama istorija Crkve u II veku. Ta “rana visoka hristologija” o kojoj govori, zapravo hristolatrija prvih hrišćana (tačnije paganskih hrišćana, jer su jevrejski hrišćani to svakako odbacivali “na keca”) nije išla, kako to Hurtado želi da prikaže, u pravcu obožavanja Isusa paralelno sa biblijskim Jahveom (neka vrsta proto-arijanizma), već u pravcu njihove personalne identifikacije tj. ka modalizmu. Modalizam i gnosticizam su prvi plodovi te ranohrišćanske hristolatrije, ne nekakav binitarni teološki sistem koji Hurtado želi da pripiše Pavlu i prvim hrišćanima. Takođe, njegova tvrdnja da Pavle prikazuje Isusa kao “agenta stvaranja” je ispravna, ali ovde nije reč o stvaranju iz Knjige Postanja, već o novom stvaranju kroz Hrista kao novog Adama. Naprosto, ideja Isusove preegzistencije kao božanskog bića i agenta stvaranja je toliko radikalna i značajna da je prosto neshvatljivo da ni Pavle niti bilo koji evanđelist ne posvećuje ovoj revolucionarnoj religioznoj ideji barem jedan pasus koji bi bio nepobitno jasan, nedvosmislen i eksplicitan.

        Da zaključim, Hurtado je bio vrlo utemeljen i temeljan teolog od koga se može dosta naučiti i kod koga se mogu naći vrlo lepi uvidi i misli ali, opet, smatram da su njegovi zaključci (barem oni koje je izlagao u svojim poznijim radovima) kao i pretpostavke na kojima izvodi svoje zaključke – pogrešni. Ne mogu te kritikovati ako ti se Hurtado dopada i ako kod njega nalaziš ono što prija tvojim shvatanjima i senzibilitetu. Postoje trinitaristički teolozi koje ja volim da čitam i koji mi upravo pomažu da uvidim pogreške u njihovim shvatanjima i bolje definišem, čekiram i potvrdim vlastita uverenja. Drago mi je što se sa stavovima koje si izložio u svojoj apologiji Hurtada gotovo u potpunosti slažem. To je, što se mene tiče, najvažnija stvar u ovoj našoj vrlo lepoj i interesantnoj polemici.

        Like

  4. Znači, na kraju je ispalo da ipak ima dva Larija Hurtada. Navodno jedan stariji sa čijim idejama si i ti spreman da se složiš i jedan mlađi koji navodno ima radikalnije poglede koje su proizvod misaonog razvoja. Međutim ta teorija mi nije ubedljiva. Ne mogu reći 100% da grešiš, jer nisam čitao Lord Jesus Christ, ne celu, ali jesam čitao neke delove koji mogu izgledati “problematično” (akcenat je na “izgledati”). Ali postoje i drugi razlozi zbog kojih se ne može reći da ta knjiga predstavlja “kasniji stadijum” Hurtadove misli koji je navodno drugačiji od “ranijeg”, pre svega jer ta knjiga uopšte nije izašla kasno u Hurtadovom životu. Izašla je sada već davne 2003. a pisana je duže od deset godina. Štaviše, deo istraživanja je rađen pre pisanja “One God, One Lord”. Osim toga, gorenavedeni tekst sa njegovog bloga (za koji ja sada smatram dokazano da govori mojoj tezi u prilog pošto ti nisi izneo nikakve argumente) pisan je 2019. godine. Ali čak iako taj tekst zanemarimo, ostaje činjenica da je Hurtado 2015. godine napisao obiman “epilog” za obnovljeno izdanje One God One Lord u kojem on izričito tvrdi da se njegovi stavovi nisu izmenili od tada a to potvrđuje u najavi na svom blogu iste te godine gde kaže sledeće:
    As I indicate in the Epilogue, the book (One God…) remains foundational in my body of work on the origins of Jesus-devotion. The later works, including the big book, Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity (Eerdmans, 2003) all take the positions reached in One God, One Lord as the premise and carry the investigation further. On some matters, therefore, such as the basic relationship of earliest Jesus-devotion and the Jewish matrix in which it first emerged, the book continues to be my crucial statement of my position. It continues to be cited as well as a good review of the “chief agent” figures of ancient Jewish tradition.
    (https://larryhurtado.wordpress.com/2015/07/09/one-god-one-lord-third-edition-forthcoming/)
    Nažalost, iako si spomenuo Lord Jesus Christ u svom odgovoru, nisi naveo nijednu celovitu misao iz te knjige niti je analizirao, nego si samo obrazložio svoje misli o toj knjizi. Mogao bih se složiti s tobom da postoje razlike između te knjige i One God, ali njih autor opisuje kao pitanje pristupa u analizi podataka (on može naravno grešiti, ali mislim da je u ovom slučaju u pravu). Ja ne krijem da se meni ne sviđa sve što Hurtado govori i često mi se čini isuviše politički korektan kada govori o kasnijim razvojima dogme, kada na primer kaže nešto tipa: “bogoslovstvovali su najbolje što su mogli”. Ali izvrtanje Hurtadovih misli od strane kritičara je nešto što se od početka dešavalo i navelo ga je da napusti reč “binitaran” u koju su zlonamerno učitavane metafizičke implikacije (uprkos njegovim eksplicitnim ograđivanjem od istih) i usvoji reč “dijadički”. Da dam samo jedan primer. Ja ne kažem da si ti jedan od tih kritičara, ali imam utisak da si previše pod utiskom toga šta drugi govore o Hurtadu i da u tom svetlu čitaš njegove tekstove, a sve u cilju, čini mi se, opravdanja jedne sheme ili bolje reći sistema razvoja dogme, sistema u kojem svaka teološka ideja ili stanoviše u prošlosti ima svoje precizno određeno mesto koje je u jasno uočljivoj vezi sa idejama koje im slede ili im prethode (gnosticizam, modalizam, monarhijanizam itd.). Iako sistemi mogu da nam olakšaju usvajanje znanja i njegovu klasifikaciju, oni nemaju apsolutnu vrednost, a pogotovo mogu biti opasni kada njihovi tvorci, pri nedostatku čvrstih podataka, rupe u znanju zamenjuju pretpostavkama i te pretpostavke tretiraju kao činjenice. Prema tome sve te priče o tome koji pokret je ishodio iz kojeg i koja ideja je dovela do rađanja neke druge ideje, sve je to u magli. Mi znamo nešto o tome, mi imamo određena saznanja, ali ona su ograničena. Praviti shematizme koji izgledaju kao matematičke jednačine je, dakle, štetno, naročito kada ona zamagljuju naš sud o konkretnim ljudima i njihovim ideajama, pogotovo ako tim ljudima nije stalo do istih tih shematizama. Da li Huratada citiraju trinitaristi ili modalisti ili levi ili desni, može da ima određenu vrednost u rasvetljavanju nekih implikacija kojih ni autor nije svetsan, ali daleko od toga da to ukazuje na suštinu autorovih gledišta, koji god autor da je u pitanju.
    Ja ću ponoviti da meni Hurtado ne prija baš previše, iako si ti uporan da ga predstaviš kao nekog ko pripada mom “senzibilitetu”. Možda donekle, naravno, cenim ga, ali on sigurno ne spada u grupu “mojih” autora koji su mnogo drugačiji od njega (kao npr. jedan Kjerkegor ili Šiler). Jedini razlog što ga branim je isti onaj zbog kojeg mi je nakada bilo stalo da branim jednog Apolinarija Laodikijskog ili Evtiha ili Dioskora Aleksandrijskog. Na sličan način mi je stalo da budem na strani nekih ljudi današnjice čije se ideje pogrešno predstavljaju bilo da je u pitanju Sam Harris, Majid Nawaaz ili J.K. Rowling. U tome ne vidim ništa neobično, pogotovo ako imamo u vidu kako su Isusove ideje bile tretirane kroz istoriju. Ne moramo se sa svima složiti u svemu, ali kao ljudi koji vole Mudrost, dugujemo jedni drugima pažnju i razumevanje bez obzira na prekoncecepcije koje svi gajimo. Nisam video uvredljive komentare koje su ti drugi slali, ali sam svakako spreman da stanem i na tvoju stranu u eventualnom razgovoru sa domaćima “optužiteljima”, pogotovo što mislim da ti suštinski svedočiš istinu, a da ne govorim o tome da sam iz tvojih tekstova puno naučio. To me naravno neće sprečiti da ostanem kritički nastrojen, čak iako misliš da sam nepravedan prema tebi.
    Srdačan pozdrav!

    Liked by 1 person

    • Hvala na odgovoru. Uff…Ti baš voliš da debatuješ 🙂 Najpre, nadovezaću se na tvoj stav o Hurtadu koji si dao u poslednjem paragrafu, što mi “olakšava posao” u smislu da ne moram da budem uzdržan kako ne bih povredio tvoja osećanja.Kao prvo, mislim da Hurtado, uz dužno poštovanje, ne zaslužuje ovoliku količinu našeg uzajamnog nagvaždanja, jer je on zaista za mene, usudiću se da kažem, irelevantan teolog i to je i razlog zbog čega se nisam udubljivao u njegove radove iako imam i jednu i drugu knjigu o kojoj pričamo. Zaista nemam potrebu niti da ga specijalno napadam, niti branim i smatram ga jednim od onih “mlakih” teologa koji svojom nedorečenošću i “driblinzima”, po meni, nije ništa spektakularno uradio osim što ga trinitaristi koriste kao korisnog (neću da kažem “idiota”) pomagača u pokušaju održavanja relevantnosti njihovog učenja krugovima eminentnih akademskih teologa. Iznad Hurtada (i to daleko iznad) staviću, recimo, jednog Jerome-a Murphy O´Connora koji je još 1978. govorio da 1. Kor. 8,6 ne govori o kosmologiji i protologiji već o soteriologiji i da Pavle nikada nije govorio o Isusu kao o božanstvu, niti je verovao u njegovu preegzistenciju, u svom britkom eseju 1. Corinthians 8:6: Cosmology or Soteriology? Tako da, kada Hurtado bez bilo kakvog upozorenja počne da mi na osnovu ovog stiha nabacuje priču o Isusu kao preegzistentnom agentu stvaranja i onda se pojavi jedan T.G. Weinandy, koji mi egzaltirano tvrdi da Ignjatije Bogonosac dokazuje da je rana Crkva već krajem prvog veka bila “na putu ka Halkidonu”, pri tome navodeći Hurtada kao obaveznu literaturu – zaista gubim svaki interes da se bavim Hurtadom i nadam se da ćemo ovim završiti našu diskusiju o Lariju. Više bih voleo da pričamo o Evtihu (nadam se da mislimo na istog – monofizitu), koga smatram interesantnim likom kao i pojedine elemente monofizitske hristologije. Moja shvatanja post-uskrsne egzistencije i deifikacije Isusa imaju određene “contact points” sa Evtihijanizmom i stoičkim konceptom mešanja supstancija za koji verujem da se nalazi u pozadini Pavlove i Jovanove hristologije (o čemu sam pričao u mojim postovima).

      Interesantno je da kritika koju si mi indirektno uputio pričom o teološkim “shematizmima” je upravo nešto što ja osećam čitajući Hurtada i druge kripto-trinitariste, kao i savremene ortodoxne. Oni su ti koji žele da ranohrišćansku hristolatriju u pojedinim, izolovanim kongregacijama II veka, koristeći ideje o “dvema silama” i božanskim agentima u jevrejskoj literaturi Drugog hrama, prikažu kao neminovnu, prirodnu sekvencu razvoja apostolske hristologije koja je u startu bila, kao što kaže Weinandy, “na putu ka Nikeji i Halkidonu”. Slična priča je i sa Filonom koga trinitaristi “obožavaju” više nego što su Isusa obožavali hrišćani apostolskog doba kakve ih zamišlja Hurtado. Moja intencija prikaza razvoja ranohrišćanske teologije ili dogme (koju ti pogrešno doživljavaš ka neko moje “lecturing”) je da ukažem upravo suprotno, a to je da diverzitet hrišćanskih shvatanja na početku II veka, koji je dokumentovan (ne “maglovit” kao što ti kažeš) opovrgava Hurtadovu tvrdnju da su hristolatrijske ideje koje Hurtado opisuje predstavljale u apostolskoj crkvi I veka mainstream hristološku doktrinu. Ja njegovu teoriju jednostavno smatram površnom, neutemeljenom generalizacijom i ono što on priča ja, uz svu dobru volju, ne vidim kada čitam Marka, Dela apostolska ili Pavla, da ne govorim recimo o Jakovljevoj poslanici. Štaviše, samo kada bi svoj referentni period, pomerio jedno bar 50 godina kasnije u početak II veka, Hurtadove ideje bi bile sasvim istorijski opravdane.

      To što ti nisam odgovorio i dao argumente na tekst o preegzistenciji sa Hurtadovog bloga (što smatraš potvrdom svojih shvatanja) nije posledica odsustva argumentacije već sam ti taj njegov post upravo poslao kao primer i moj glavni argument a to je njegov, da tako kažem, intelektualni “kukavičluk” i odsustvo kritičkog naboja ili barem otklona prema trinitarističkim idejama o preegzistenciji i božanstvu Isusa, koje očekujem od teologa čije knjige želim da čitam. Poglavlje o preegzistenciji iz Lord Jesus Christ, samo je učvrstilo moje prekoncepcije o Hurtadu koje sam stekao čitajući nekoliko ozbiljnih prepucavanja sa njim u radovima teologa koje volim da čitam (Dan i Pepard pre svega). Da li je moja kritika Hurtada neopravdana? Moguće, ali ne smatram da sam “izvrtao” njegove stavove i smatram da imam dovoljno čitalačkog iskustva da mogu da “namirišem” nešto što mi “ne prija”. To je njegov problem, problem njegovog vokabulara, stila (i kukavičluka) – što me nije razuverio, oduševio i ubedio u suprotno, ne tvoj.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s