Bog Otac je vaskrsao Isusa iz mrtvih

Malo je poznato da u gotovo svim novozavetnim spominjanjima Isusovog uskrsnuća ili vaskrsenja, apostoli bez izuzetka koriste izraz u pasivnom obliku – “Isus je vaskrsnut”, ne prosto, “Isus je (sam sebe) vaskrsao” – uvek dodajući da je Bog Otac taj koji je vaskrsao Isusa. Dakle, apostolsko učenje je nedvosmisleno i jasno: Bog Otac je vaskrsao Isusa iz mrtvih i, kao potvrdu, navešćemo u nastavku gotovo sve iskaze apostola Petra i Pavla o Isusovom uskrsnuću koji nam ujedno mogu pomoći da proniknemo u apostolsku hristologiju vaskrsenja:

Započećemo sa iskazima apostola Petra u Delima apostolskim:

  • “Bog je Isusa oslobodio smrtnih bolova i podigao ga” (Dela 2,24);
  • “Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo smi mi svedoci” (Dela 2,32);
  • “Isus je začetnik života koga je Bog vaskrsao” (Dela 3,15)
  • “Bog je podigao svog slugu i poslao ga da nam donese blagoslov” (Dela 3,26);
  • “…u ime Isusa Nazarećanina, koga ste vi raspeli, koga je Bog vaskrsao iz mrtvih” (Dela 4,10);
  • “Bog otaca naših vaskrsao je Isusa koga ste vi obesili na drvo i ubili. Njega je Bog svojom desnicom uzvisio kao poglavara i spasitelja, da dodeli Izrailju pokajanje i oproštaj grehova. Mi smo svedoci svega toga, i Duh Sveti koga je Bog dao onima koji su mu poslušni” (Dela 5,31-32);
  • “Isusa je Bog vaskrsao trećeg dana i omogućio mu da se pokaže” (Dela 10,40);

Apostol Pavle takođe potvrđuje da je Bog Otac vaskrsao Isusa iz mrtvih:

  • “Bog ga vaskrse iz mrtvih…Onaj koga je Bog vaskrsao, nije video truljenje” (Dela 13,30.33,34.37);
  • “Bog je postavio dan u koji će po pravdi suditi celom svetu preko čoveka koga je odredio, pruživši svima pouzdanje time što ga je vaskrsao iz mrtvih” (Dela 17,31);
  • “…Zato što verujemo u onoga koji je vaskrsao iz mrtvih Isusa, Gospoda našega, koji je predan za naše grehe i podignut radi našeg opravdanja” (Rim.4,24-25);
  • “Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom.” (Rim. 6,3-4);
  • “Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen” (Rim. 10.9);
  • “Bog je vaskrsao Gospoda, pa će vaskrsnuti i nas svojom silom” (1.Kor. 6,14);
  • “Znamo da će onaj koji je vaskrsao Isusa, vaskrsnuti i nas sa Isusom” (2.Kor. 4,14)
  • “…posredstvom Isusa Hrista i Boga Oca koji ga je vaskrsao iz mrtvih” (Gal. 1,1);
  • Bog je delotvornost svoje silne moći “pokazao na Hristu kada ga je podigao iz mrtvih i posadio sebi s desne strane na nebesima, iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem” (Ef. 1,20-21);
  • “U krštenju ste sa Hristom sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih. I vas, koji ste bili mrtvi zbog prestupa i neobrezanja vaše ploti, oživeo je zajedno s njim, oprostivši nam sve prestupe na taj način što je izbrisao obveznicu koja je svojim odredbama bila protiv nas i uklonio je – prikovavši je na krst” (Kol. 2,12-15);
  • “…Da služite živom i istinitiom Bogu, i da sa nebesa očekujete njegovog Sina koga je vaskrsao iz mrtvih, Isusa, koji nas izbavlja od gneva koj dolazi” (1.Sol. 1,9);
  • “A Bog mira, koji je krvlju večnoga saveza izveo iz mrtvih velikog pastira ovaca, Gospoda našega Isusa, da vas usavrši u svakom dobru, da činite njegovu volju, tako da on čini u nama ono što je ugodno pred njim – posredstvom Isusa Hrista, kome slava u sve vekove” (Jevr. 13,20-21).

Zašto je bitno naglasiti i naglašavati da je Bog Otac vaskrsao Isusa iz mrtvih? Isusovo uskrsnuće nije prosto čin obesmrćenja ljudske prirode ili, pak, fizička posledica sjedinjenja božanske i ljudske prirode u Hristu kao inkarnisanom (ovaploćenom) Bogu-Sinu, kako trinitaristička hristologija objašnjava tajnu Isusovog vaskrsenja. Isus, kao čovek, nije mogao sam sebe da vaskrsne i u Getsimanskom vrtu i na Golgoti, ono što vidimo nije nekakvo preegzistentno, svemoćno, besmrtno božansko biće, već čoveka, ljudsko biće koje oseća strah, prirodan, ljudski strah od smrti i bogoostavljenosti i koje umire u patnji i bolu, u samoći i bespomoćnosti. Isus je, Pavle i apostoli su u tome jedinstveni i jasni, podignut tj. vaskrsnut silom Boga Oca i Isus pobeđuje smrt ne svojom božanskom prirodom, već svojom verom u Boga i bespogovornom poslušnošću, samodavanjem i ljubavlju prema Ocu kao njegov pokorni Sin i verni Služitelj Jahveov iz Knjige proroka Isaije u kojoj on proročki portretiše Isusa i njegovo iskupiteljsko stradanje i smrt (Isa. 53,1-12). Dakle, vera i ljubav prema Bogu Ocu sačinjavaju silu Isusove besmrtnosti i njegovog vaskrsenja, ne njegova božanska priroda i inherentna, “prirodna” besmrtnost kao božanskog bića. U Getsimanskom vrtu i na Golgoti, odigravala se kosmička drama spasenja između čoveka Isusa i Boga u kojoj Isus kao Mojsije moli Jahvea da utiša svoj gnev i poštedi one koji sebe osudili na smrt i večno prokletstvo (2.Mojs 32,9-14; 30,35). Mojsije je zamolio Jahvea da Izrailjcima oprosti greh ili da u suprotnom i njega “izbriše iz Knjige života koju je Jahve napisao”. Isusova mučenička smrt je žrtva umilostivljenja Oca za nas i žrtva ljubavi prema nama, žrtva Jagnjeta Božijeg “koje nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših grehova” (Otk 1,5). Isus svoj život daje “kao otkup za mnoge” (Marko 10,45; Jevr. 9,27-28) i sam sebe ispisuje iz “Knjige živih” da bi mi u njoj bili upisani, da bi se naša imena našla u “Jagnjetovoj Knjizi života” (Otk. 21,27). Ana (Hana), majka proroka Samuila, u svojoj pesmi zahvalnosti Jahveu, kaže: “Jahve je onaj koji ubija i koji oživljava, koji ruši u Šeol i odande podiže” (1.Sam. 2,6). “U njegovoj šaci”, kaže Jov, “nalazi se duša svakog živog bića, i duh svakog čoveka” (Jov 12,10). Zato je neophodno isticati da je Bog Otac vaskrsao Isusa iz mrtvih jer Isus umire kao žrtva ljubavi upućena Ocu i biva vaskrsnut Očevom ljubavlju i milosrđem potaknutim Isusovom svetošću i pravednošću i zastupničkom, braniteljskom ljubavlju prema nama: “Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad smo još bili grešnici. Stoga ćemo mnogo pre mi, opravdani sada njegovom krvlju, njegovim posredstvom biti spaseni od gneva” (Rim. 5,8-9).“Po tom se pokazala Božija ljubav prema nama, što je Bog poslao u svet svog jedinorodnog Sina – da mi njime živimo. Ljubav je u ovome: ne da smo mi zavoleli Boga, nego je on zavoleo nas i poslao svoga Sina kao žrtvu pomirenja za naše grehe” (1.Јn. 4,9-10). Isus je podignut iz mrtvih nakon Očevog umilostivljenja smrću “svetog čoveka i pravednika” (Dela 3,14; 1.Jn.2,1) koji bez greha i krivice umire za nas i umesto nas kao “žrtva pomirenja za naše grehe” (1.Jn.2,2; 4,10; Rim. 3,23-26), koji svojom mukom, poniženjem i smrću dobrovoljno ispašta za grehe i zla koje smo mi pričinili, preuzimajući ih na sebe i pripisujući ih sebi i umire za nas prinoseći svoj život Ocu u zamenu za naš život kao “Jagnje Božije koje uklanja grehe sveta” (Jovan 1,29). Za naše razumevanje Isusovog vaskrsenja, vrlo je značajna Pavlova misao: Isus je “podignut radi našeg opravdanja” (Rim. 4,25). Isusovim vaskrsenjem, Očeva presuda o našem pomilovanju stupa na snagu. Isusovo vaskrsenje je Očeva potvrda i obznana da je prihvatio Isusovu žrtvu umilostivljenja i da nam je darovano pomilovanje, opravdanje i oproštaj grehova (Dela 13,37-39; 17,31), “da nas krv Sina njegova, Isusa Hrista, čisti od svakog greha” (1.Jn. 1,7), “da su nam gresi oprošteni zbog njegovog imena” (1.Jn. 3,1), da smo od prokletih, osuđenih na smrt, postali deca božija i da je Bog, Jahve, postao naš milostivi Otac, ne nemilosrdni Sudija čije presude očekujemo sa strahom. Zahvaljujući vaskrslom Isusu, “koji nas izbavlja od gneva koji dolazi” (1.Sol. 1,9), naše vaskrsenje nije “vaskrsenje za sud”, već “vaskrsenje života” (Jovan 5,24-29; Dela 17,31). Kada razmišljamo o Isusovom vaskrsenju, sa poniznom zahvalnošću treba se podsetimo na reči apostola Pavla: “skupo ste kupljeni” (1.Kor. 6,20).

Isusovo vaskrsenje nije prosto biološko obesmrćenje ljudske prirode i evanđeoski, apostolski koncept besmrtnosti i vaskrsenja ima svoju dublju, kvalitativnu dimenziju. Isus smrt pobeđuje ne tek besmrtnošću, već Životom, istinskim, večnim životom u poznanju i ljubavi sa Bogom. Prema Isusovim rečima upućenim Ocu u svojoj Prvosvešteničkoj molitivi: “Ovo je život večni – da poznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista” (Jovan 17,3). Dakle, naše vaskrsenje i večni život imaju svoju kognitivnu, spoznajnu dimenziju i zato je bitno da prepoznamo i upoznamo tog Isusovog, jedinog, istinitog Boga, koji nam jedini može dati vaskrsenje i večni život. Zato između našeg vaskrsenja i poznanja Boga Jahvea možemo staviti znak jednakosti. Životvorno, životodavno, oživljavajuće i vaskrsavajuće poznanje Boga Oca se prima i iskustveno doživljava Očevim Svetim Duhom koji označava prisustvo, oprisutnjavanje samog Boga Oca u nama koji se kao Duh i Duhom nastanjuje u nama, koji nam daje samog sebe i razotkriva nam se i omogućava nam da ga iskustveno doživimo i spoznamo: „I po tom poznajemo da je [Bog Otac] u nama: po Duhu koga nam je dao…Po tome poznajemo da ostajemo u njemu i on u nama, što nam je dao od svoga Duha“ (1.Jn. 3,24; 4,13). “Ako u vama obitava Duh onoga koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih, onaj koji je vaskrsao iz mrtvih Hrista Isusa oživeće i vaša smrtna telesa svojim Duhom, koji u vama obitava” (Rim. 8,11). Očev Duh kojim je Isus bio posednut, Isusova božanska posednutost i jedinstvo ljubavi i života sa Ocem predstavljaju izvor Života kojim je Isus pobedio smrt i transfuzijom tog Života od Isusa ka nama i u nas, i mi možemo savladati greh i smrt u nama. Primanjem Očevog Duha i Logosa u i kroz Hrista mi stičemo poznanje Oca i bivamo ponovo rođeni za večni život, primamo blagoslov Isusovog opravdanja i iskupljenja i infuziju novog života tj. Duha. “Više nema osude” za one koji su primili Sveti Duh i u kojima obitava Duh Isusa Hrista, kaže Pavle, za one “koji se drže Duha i misle na ono što pripada Duhu” (Rim. 8,5), “koji nisu sasvim u telu nego u Duhu” (Rim.8,9), “koji žive i hode Duhom” (Gal.5,25). Jer, “Duh života u Hristu Isusu nas je oslobodio od zakona greha i smrti” (Rim. 8,1-4), “Duh smera ka miru i životu” (Rim. 8,6), “Duh je život” (Rim. 8,9) i “mi pomoću Duha na osnovu vere očekujemo nadu da ćemo biti pravedni” (Gal. 5,5). Ispunjeni Svetim Duhom, “Duhom života u Isusu Hristu”, primamo samog vaskrslog Isusa u nas koji živi u nama i oživljava nas jer u i kroz Hrista mi pristupamo samom izvoru života koji je u Ocu: “Jer njegovim posredstvom i jedni i drugi imamo pristup k Ocu u jednom Duhu” (Ef. 2,18). To je “Duh usinovljenja”, kojim kao deca Božija prepoznajemo i upoznajemo našeg roditelja i bez straha Jahveu kličemo i dozivamo ga: “Aba, Oče!” (Rim. 8,14-15).

U Knjizi proroka Jezekilja, u zadivljujućoj viziji oživljavanja skeleta tj. kostiju mrtvih (tzv. Proročanstvo o dolini suvih kostiju, gl. 37) kojom Jahve proroku prikazuje buduću regeneraciju i restauraciju Izrailja nakon povratka iz Vavilonskog ropstva, imamo prikaz dvostrukog, kognitivnog i regenerativnog delovanja Jahveovog Duha koji omogućava poznanje Jahvea i istovremeno oživljava i vaskrsava: “O sasušene kosti, čujte reč Jahveovu!”, Jezekilj se obraća razbacanim belim, ogoljenim i suvim kostima mrtvaca koji su pokrivali ravnicu (ne “dolinu” kako se često prevodi) u sred koje ga je, u ekstatičkom transu (“u Jahveovom Duhu”, 37,1), odveo Jahve, i kaže: “Ovako govori Jahve Gospod ovim kostima – Evo, Duh ću svoj udahnuti u vas i oživećete! Žilama ću vas isprepletati, mesom obložiti, kožom vas obaviti i Duh svoj udahnuću u vas i oživećete – i znaćete da sam ja Jahve!…Znaćete da sam ja Jahve kad otvorim grobove vaše i kad vas izvedem iz vaših grobova, moj narode! I Duh svoj udahnuću u vas da oživite, i dovešću vas u vašu zemlju, i znaćete da sam ja Jahve. Ono što rekoh, učiniću – reč je Jahveova” (Jezekilj 37,4-14). Ove Jahveove reči koje izgovara prorok Jezekilj sasušenim kostima mrtvaca, treba tumačiti u konjukciji sa stihovima iz prethodnog poglavlja Knjige proroka Jezekilja gde Jahve kaže: “Pokropiću vas vodom čistom da se očistite. Očistiću vas od svih vaših nečistoća i od svih idola vaših. Daću vam novo srce, nov duh udahnuću u vas! Izvadiću iz tela vašega srce kameno i daću vam srce od mesa. Duh svoj udahnuću u vas da hodite po mojim zakonima i da čuvate i vršite moje naredbe. I nastanićete se u zemlji koju dadoh vašim očevima, i bićete moj narod, a ja ću biti vaš Bog” (Jezekilj 36,25-28). U navedenim stihovima imamo jasno ukazivanje na pomenutu kvalitativnu dimenziju Jahveovog revitalizujućeg delovanja i hrišćanskog koncepta vaskrsenja koje ne treba shvatati samo kao biološku regeneraciju, već kao zadobijanje “novog srca” (koje se u biblijskoj antropologiji i antičkoj filozofiji smatralo sedištem uma i ljudskog duha). U Knjizi proroka Jeremije, Jahve kaže: “I daću im srce da me poznaju, da sam ja Jahve, da budu narod moj, a ja Bog njihov, jer će se oni svim srcem svojim opet k meni obratiti” (Jer. 24,7). To “novo srce” pokreće nov život u nama, život u ispunjenosti Jahveovim Duhom, u poznanju i autentičnom iskustvenom doživljaju Jahvea kao Boga, odnosno Boga kao Jahvea “u kome je izvor života” (Ps. 35/36,10). “Bićete moj narod a ja ću biti vaš Bog” – ove reči će Pavle parafrazirati (koristeći se stihom iz 2.Sam. 7,14): “I ja ću biti vaš Otac a vi ćete biti moji sinovi i kćeri” (2.Kor. 6,19; cf. Otk. 21,7). U spoznaji i prihvatanju Jahvea kao Boga i Oca stvara se novi život u milosti Jahveovoj i očinskoj ljubavi koja nam omogućava, kao Isus, da njegovu volju izvršavamo sa “novim srcem” koje kuca u nama, novim umom i duhom i novom nastrojenošću i zanosom, sa ljubavlju i radošću koju Duh stvara u nama, bez straha i prinude.

Interestantno je da Pavle, navodeći starozavetne stihove koji predskazuju Isusovo vaskrsenje (Dela 13,32-37), navodi stih iz Ps.2. – “Ti si moj sin, i ja te danas porodih”. Ova, na prvi pogled nejasna, Pavlova konjukcija Isusovog vaskrsenja i božanskog sinovstva je egzegetski vrlo značajna jer njome se potvrđuje čuvena monarhijanska (adopcionistička) hristološka formula apostola Pavla iz Poslanice Rimljanima (Rim. 1,4) po kojoj je Isus postao Sin Božiji tj. “postavljen” ili ustoličen kao Sin Boga vaskrsavanjem od strane Boga Oca. Isus nije preegzistentno božansko biće koje je od večnosti Bog-Sin, već on postaje Sin Božiji i prima božansko sinovstvo nakon vaskrsenja kada ga Bog kao čoveka podizanjem iz mrtvih proglašava i prihvata za Sina Božijeg i potvrđuje svoje očinstvo. Mogli bismo čak reći da je vaskrsenje “rođendan Sina Božijeg” (Archibald M. Hunter, Paul And His Predecessors). Treba imati u vidu da je citat iz Ps.2 – reči koje je Bog Otac izgovorio prilikom Isusovog krštenja kada je od Oca primio njegov Duh, što je zapravo akt Isusovog ponovnog rođenja Duhom, rođenja od Boga i božanskog usinovljenja koje će Isus konfirmirati i opravdati svojom svetošću i pravednošću, a Otac konfirmirati i “ozvaničiti” vaskrsavanjem Isusa. Zato apostol Pavle krštenje tj. primanje Duha i naše ponovno rođenje mistički poistovećuje sa našim umiranjem i vaskrsavanjem sa Hristom (Rim. 6,3-11). Vaskrsenje Isusa i naše vaskrsenje u Isusu i kroz Isusa je novo rođenje Duhom, život u novoj svesti i svesnosti, novoj, da kažemo, “dimenziji” Svetog Duha, iznad i izvan prljavštine, gadosti i smrada truleži ovog sveta, čime “prelazimo iz smrti u život” (Jn. 5,24; 1.Jn. 3,14). To je novi, vaskrsli život, život u ispunjenosti Svetim Duhom, Duhom Isusa Hrista, “življenje Bogu u Isusu Hristu” (Rim. 6,11), življenje u Očevoj prisutnosti, prisnosti i ljubavi, Isusov život u Ocu i za Oca, u poznanju i ljubavi sa Ocem. Isus “živi zbog živog Oca (ὁ ζῶν πατὴρ) (Jn. 6,57), on “živi Bogu” (Rim. 6,9-10) jer ga je spoznao i ljubavlju postao jedno sa “Ocem koji u sebi ima život” (Jn 5,26), a mi život od “živog Oca” primamo, oživljavamo i živimo “zbog Isusa” (Jn. 6,57), “kroz Isusa” (1.Jn. 4,9; Rim. 6,11) i “sa Isusom” (1.Sol. 5,10). Taj Bog, koji nam daruje vaskrsenje i večni život kroz Isusa, nije nekakvo Trojstvo ili Sveta Trojica, ne nepoznati i nesaznatljivi bog platonizma, Filona i trinitarističkog misticizma, već onaj Bog koga je Isus spoznao i poznavao i koji je Isusa vaskrsao iz mrtvih – biblijski Bog Izrailja “koji usmrćuje i koji oživljava, koji udara i koji isceljuje” (5.Mojs. 32,39), Bog i Otac Isusa Hrista – Jahve. “On je istiniti Bog i život večni” (1.Jn. 5,20), neka je blagosloven doveka.

Zato, neka nam “Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, da Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznamo” (Ef. 1,17). Isus je Gospod i Bog ga je vaskrsao iz mrtvih! Aleluja!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s