Regentstvo Sina čovečijeg

Kao eksurs naše obrade pitanja Isusove preegzistencije i božanstva u poslanicama Kološanima i Jevrejima, osvrnućemo se na esej Ecce Homo: the coming of the Kingdom as the restoration of human vicegerency koji je napisao Den Mekartni (Dan G. McCartney), inače trinitaristički novozavetni učenjak, koji je (možda i svesno) došao do zaključaka koje zastupaju i sami biblijski unitarijanci. Na žalost, ovom, inače lepom i sadržajnom eseju, nedostaje upravo pomenuti, neminovan zaključak – da je trinitaristički koncept preegzistencije Isusa i njegovog božanstva neuskladiv sa evanđeoskim konceptom Carstva božijeg i uopšte sa biblijskom antropologijom, epistemologijom, mesijanologijom i konačno, soteriologijom.

Mekartni smatra da biblijski i evanđeoski koncept Carstva božijeg (i Isusovog statusa Gospoda i Cara) podrazumeva, ili, mogli bismo reći, zahteva da čovek, ljudsko biće bude regent tog Carstva, namesnik ili, bolje reći, izvršilac vladarske vlasti u ime Boga. Status i titule Prvorođenog, Sina božijeg i Gospoda Carstva božijeg su od samog početka (božanske ekonomije stvaranja i spasenja) rezervisani i namenjeni čoveku – Adamu i njegovom potomstvu, ne anđelima niti (Mekartni to ne želi da kaže, ali to samoproizlazi iz njegove analize) nekom božanskom biću. Mekartni pravilno zaključuje da Isusova vlastodržačka funkcija ili njegov suverenitet započinju nakon njegovog uskrsnuća i vaznesenja, te da on prima od Oca suverenitet, on mu je dodeljen (Mat. 28,18; Luka 1,32-33; Dan. 7,14), što podrazumeva da ga on prethodno nije posedovao, tj. da mu ne pripada po prirodi kao božanskom ili anđeoskom biću. Iskazi apostola Pavla i evanđelista su jasni: Isus je sada posađen sa desne strane Oca (Dela 2,32-36), on je sada zadobio “ime koje je iznad svakog imena” (Fil. 2,9-11), on je sada “postavljen za naslednika svega” (Jevr. 1,3). Dakle, evanđelisti i apostol Pavle ne govore o preinkarnacionoj istoriji Boga Sina već o glorifikaciji i egzaltaciji istorijskog, ljudskog Isusa. Mekartni dolazi do zaključka (iako ne želi eksplicitno da negira inkarnacionu hristologiju) da Isus prima suverenitet tj. biva postavljen i proglašen za vladatelja i Gospoda svega što postoji kao čovek i zato što je čovek. Prema Mekartniju, Isusovo propovedanje dolaska Carstva božijeg nosi poruku ponovnog uspostavljanja, restauracije inicijalnog teokratskog poretka u tvorevini (“nebu i zemlji”) na način kako je taj poredak izvorno zamišljen od strane Boga i kako je Bog nameravao da sprovodi svoju kosmokratiju – regentstvo (eng. viceregency) čoveka kao ovlašćenog izvršitelja gospodarske vlasti Boga.

Adam je stvoren kao Sin Božiji (Luka 3,38) i poverena mu je vlast nad tvorevinom (1.Mojs. 1,28) i, kako dobro zapaža Mekartni, vladavina Boga nad tvorevinom je u izvornom poretku stvaranja sprovođena putem regentstva čoveka – Adama, kao instrumentalnog agenta Boga, njegovog punomoćnika i izvršitelja kojem je Jahve delegirao moć i ovlašćenja da vlada u ime i umesto samog Jahvea – “Nebo je nebo Jahveovo, a zemlju dade sinovima čovečijim” (Ps. 115,16). Veneracija tj. poklonjenje Adamu koje su anđelima i svim stvorenim bićima nametnuti od strane Boga (o čemu, kako smo videli, govori apokrif Život Adama i Eve i srodni parabiblijski spisi o “Adamovoj slavi”, na koji se referišu pisci poslanice Jevrejima i Kološanima), proizlazi iz funkcionalnog identiteta između Boga i njegovog regenta/punomoćnika. Bog se manifestuje i oprisutnjuje u i kroz svog regenta kome se mora ukazati poštovanje i čast istovetno poštovanju i časti koje pripadaju prinicipalu. Shodno tome, veneracija Adama kao i Isusa kao Adamovog antitipa, ne označava ugrožavanje biblijskog monoteizma (i monolatrije) budući da nije reč o nezavisnim, rivalnim božanskim bićima, naporedo sa jedinim Bogom Jahveom, već im se ova veneracija upućuje upravo kao “slici Boga”, reprezentima jedinog Boga koga oprisutnjuju. Poklonjenje i potčinjavanje Isusu kao Gospodu i Caru je poklonjenje jedinom Bogu koga Isus predstavlja i oprisutnjuje – njegovom Bogu i Ocu, Jahveu. Nakon pada, Adam je izgubio suverenitet i gospodarski autoritet nad stvorenjima, koja su od služitelja postala njegovi neprijatelji. Međutim, time se izvorni božanski plan i “scenario” Carstva božijeg nije promenio i restauracija čovekovog regentstva nastavljena je u starozavetnoj istoriji, pre svega u Davidovoj teokratiji koja je zamišljena po ugledu na saveze o vazalstvu antičkog doba. Bog je suzeren, a Izrailjski carevi, počev od Davida, su subordinisani vladari, vazali koji uz odobrenje, ovlašćenje i moć Suzerena sprovode vlast nad teritorijama koje su im dodeljene kao njihova jurisdikcija. Fraza o Isusovom “sedanju sa desne strane” Boga (lat. sessio ad dexteram Patris; Jevr. 1,3, 12,2; 1.Pet. 3,22; Dela 7,55-56) preuzet iz Ps. 110 je oznaka za regentstvo, vazalni, subordinisani (ali u hristološkom smislu uzvišeni) status vladara u odnosu na nadređenog suzerena ili vrhovnog vladatelja (Boga Jahvea, tj. Oca Isusa Hrista).

Car Izrailja je, kao i Adam, smatran za Sina Božijeg sa statusom Prvorođenog (Ps. 2,7; 89,27; 2.Sam. 7,14; 1.Dn. 17,13; 28,16) a presto Davidov je zapravo presto Jahvea (1.Dn. 28,5; 29,23; 2.Dn. 9,8) koji je nevidljivo prisutan u svom vazalu kroz koga se oprisutnjuje na zemlji i koga koristi kao svog namesnika i zastupnika (agenta). U proročkim knjigama Starog zaveta, odsustvo ljudskog regenta Jahvea, se poistovećuje sa odsustvom Jahveove vlasti – “Zar Jahve nije više na Sionu? Zar car njegov više nije u njemu?” (Jer. 8,19). U Knjizi Mudrosti (Premudrosti Solomonove), Solomon svoju vladarsku funkciju i dužnost poistovećuje sa Adamovom kosmokratorskom funkcijom, tj. participacijom u suverenoj vlasti Boga nad kosmosom, što je, kao što smo istakli, i bila svrha stvaranja Adama tj. čoveka kao Jahveovog regenta. Mogli bismo reći da je zapravo Adam, ne David, začetnik carske, kosmokratorske dinastije Izrailjskih careva, odnosno da je David – nastavljač Adamove carske dinastije. U svojoj molitvi upućenoj Jahveu, Solomon kaže: “Bože otaca naših i Gospode milosrđa, ti koji si rečju svojom stvorio sve što postoji i koji si sazdao čoveka mudrošću svojom, da vlada nad stvorenjima koja od tebe postaše, i da svetom upravlja u svetosti i pravednosti i da sud sudi dušom pravičnom: daj mi mudrost, saprestolujuću na tvom prestolu, i ne odbaci me od dece svoje (ἐκ παίδων σου)” (Mudrost 9,1-4). Mora se iznova snažno naglasiti, u starozavetnim spisima (Ps. 2; 8; 45) kao i u parabiblijskim spisima Judaizma Drugog hrama, Car Izrailjev kao Jahveov regent, sin i vazal, nikada nije smatran za nekakvo anđeosko ili božansko biće, jer, kao što smo već istakli, uloga ili funkcija Jahveovog regenta i Sina Božijeg je zahtevala da on bude čovek – Sin čovečiji, kao što kaže psalmist obraćajući se Jahveu: “Neka tvoja ruka bude nad čovekom desnice tvoje i nad sinom čovečijim koga si sebi ukrepio (heb. koga si za sebe odgojio)” (Ps. 80,18; LXX 79,17). I nakon uništenja Davidovog carstva, koncept ljudskog regentstva i ljudskog, Davidovog, odnosno Adamovog carskog potomka koji će uspostaviti Carstvo božije i sprovoditi Jahveovu vladavinu na zemlji, nije pao u zaborav već je opstao kao eshatološka nada jevrejskog mesijanizma. U proročkim knjigama na više mesta pronalazimo slike eshatološke restauracije ljudskog regentstva, naročito živopisno u knjizi proroka Isaije koji govori o rođenju (ljudskog) “deteta i sina, kojem će vladavina biti na plećima” (Is. 9,6), koji će biti obdaren punoćom Duha Jahveovog (Is. 11,2-3; što označava “fizičko”, esencijalno prisustvo i manifestaciju Jahvea u svom detetu – Mesiji) i koji će, kao sudija imenovan od Jahvea, osvetiti nepravdu i zločine pričinjene njegovom narodu. Regentstvo Sina Božijeg, Adamovog potomka i Davidovog “izdanka” (Is. 11,1) opisuje se kao stanje kosmičkog mira i harmonije, pri čemu ljudi ponovo zadobijaju vlast nad tvorevinom iz koje su uklonjene neprijateljske sile, nepravda i nepravičnost. Regentstvo Mesije se opisuje rečima kojima se dočarava iznova uspostavljena vladavina ljudskih bića nad životinjskim svetom koja je data Adamu prilikom stvaranja: “Nad rupom gujinom igraće se dojenče, sisanče će ruku zavlačiti u leglo zmijsko” (Is. 11,8).

Prema Mekartniju, božanski plan (ekonomija) restauracije Carstva božijeg podrazumeva restauraciju ljudskog regentstva, tj. povratak na vlast čoveka, Adamovog potomka koji će vršiti kosmokratorsku funkciju Jahveovog regenta i eshatološka očekivanja Jahveove parusije i uspostavljanja njegove vladavine su neraskidivo povezani sa inauguracijom ljudskog namesnika i cara – Mesije. Najupečatljivija, najživopisnija i po svom uticaju na jevrejski (uključujući i hrišćanski) mesijanizam najznačajnija ilustracija proročkog ideala ljudskog regenta nalazi se u viziji proroka Danila (Dan. 7,13-14) koja prikazuje carsku inauguraciju Sina čovečijeg (ὁ υἱὸς τοὺ ἀνθρώπου) koga anđeli privode na oblacima Jahveu, “Starini pradavnoj”, koji ovom ljudskom biću dodeljuje večno carstvo i vladarski autoritet, slavu i moć. Iako postoje različite interpretacije mistične figure Sina čovečijeg iz Danilove vizije (da li je reč o korporativnoj ličnosti tj. “Svecima Svevišnjeg (ἅγιοι ὑψίστου) ili individualnom, monopersonalnom Mesiji kao predvodniku “Svetaca Svevišnjeg”), sam Danilo ističe njegov ljudski identitet. Regent Boga je Sin čovečiji – ljudsko biće, ne anđeo ili božanstvo, i to je upravo smisao i sadržaj fraze “Sin čovečiji” koji je upotrebio Danilo. Pokušaji trinitarističkih teologa i egzegeta da od Danilovog Sina čovečijeg načine preegzistentno anđeosko ili božansko biće, uz njima svojstveno nasilje nad izvornim tekstom i egzegetske i teološke “akrobacije”, ne zaslužuju, osim podsmeha, bilo kakav polemički osvrt. Sin čovečiji je ono što Sin čovečiji označava – čovek, ljudsko biće, Adamov potomak i ovaj zagonetni lik iz Danilove vizije, postaće predmet refleksije i spekulacija u jevrejskom apokalipticizmu i misticizmu Judaizma helenističkog perioda i, konačno, pojaviće se kao jedna od važnih mesijanskih titula koje će hrišćani pripisati Isusu, odnosno koje će sam Isus pripisati sebi kako bi ukazao da je on od Boga izabrani ljudski regent Carstva Božijeg čiji dolazak je nagovestio prorok Danilo.

Koncept ljudskog regentstva i Sin čovečiji kao regent Carstva božijeg se pojavljuje i u 1.Enohovoj. Iako je datiranje ovog spisa predmet žučne polemike koja traje gotovo čitav vek, kao i autentičnost poglavlja (70. i 71.) u kojima je biblijski patrijarh Enoh identifikovan sa Sinom čovečijim, ono što je svakako bitno jeste da je u Judaizmu I veka, i dalje bila živa ideja o ljudskom biću kao regentu Carstva božijeg te da se očekivani Mesija i Spasitelj shvatao i doživljavao upravo kao Sin čovečiji – ljudski agent i regent Boga. U Enohovskim studijama postoje i teorije da je Isusova aproprijacija titule Sin čovečiji predstavljala polemičku reakciju Isusovih sledbenika (možda i samog Isusa) na kult Enoha kao eshatološkog Sina čovečijeg koji je počeo širi među Jevrejima, naročito u Galileji, na prelazu milenijuma. No, verovatnija je teorija da je reakcija išla u obrnutom smeru, tj. da su Enohove parabole ili barem kontroverzna poglavlja iz 1.Enohove u kojima je Enoh identifikovan kao Sin čovečiji (kao i potonje predanje u jevrejskom misticizmu, heikalot književnosti i Kabali o Metatronu/Jahoelu tj oboženom Enohu) nastali kao reakcija (pripadnika enohističkog pokreta?) na pojavu hrišćanstva i Isusa kao samoproklamovanog, mesijanskog Sina čovečijeg koji je ispunio Danilovo proročanstvo o eshatološkoj restauraciji ljudskog regentstva i gospodarske vlasti čoveka nad tvorevinom. Bilo kako bilo, Sin čovečiji iz 1. Enohove knjige, bilo da je reč o Enohu kao “sedmom Adamovom kolenu” ili anonimiziranom Mesiji (ili pak angelifikovanom Enohu-Metatronu iz 2. i 3. Enohove) je i dalje – čovek, ljudsko biće, baš kao i njegov prototip iz Danilovog proročanstva, ne anđeo ili preegzistentno božansko biće (ma kako iznova, kao i u slučaju Danilovog Sina čovečijeg, trinitaristički proučavaoci i komentatori Enohovih knjiga očajnički pokušavaju da dokažu).

Da li je hrišćanski mesijanizam doneo neku radikalnu promenu kada je reč o konceptu Carstva Božijeg kao ljudskog regentsva sa Sinom čovečijim kao regentom Boga? Nikako i nikakvu! Prvomučenik Stefan, u svojoj predsmrtnoj viziji gleda“slavu Božiju” tj. samog Boga Oca i, u njegovom prisustvu, Isusa, “Sina čovečijeg koji stoji sa desne strane Boga” (Dela 7,55-56) što je svakako aluzija na Dan. 7,13-14 sa porukom da je Isus ispunjenje Danilovog proročanstva, te da Sin čovečiji više ne “prilazi” Bogu i njegovom prestolu, već je, konačno, došao na svoje “odredište” – desna strana Boga i njegov tron, te da je primio od svog Oca, Starine pradavne, vladarska ovlašćenja tj. regentstvo čime je nastupilo Carstvo božije. Isusovo frekventno korišćenje titule Sin čovečiji, naročito u Jovanovom evanđelju, kao samoreferentnog termina i titule, predstavlja izraz njegovog svesnog mesijanskog samoodređenja, odnosno njegove samosvesti kao Sina čovečijeg iz Danilove (i Enohove) proročke vizije. U novozavetnim spisima koncept ljudskog regenta tj. eshatološkog Sina čovečijeg je najvidljiviji upravo u poslanici Jevrejima i to u već spomenutom stihu Jevr. 2,5 gde pisac ističe da Bog “nije anđelima pokorio budući svet”, kao i u upornoj elaboraciji ljudskosti Prvorođenog (naročito referenca na Ps. 8 u eksplikaciji Isusove preeminentnosti i supremacije nad eonima i anđelima, aluzije na Život Adama i Eve i drugi iskazi koje smo već analizirali koji su nespojivi sa trinitarističkom hristologijom) čime se eksplicitno pobija anđeoska hristologija prema kojoj Isus predstavlja anđeosko biće, ali, kao što smo već istakli, i svaki drugi oblik “visoke”, inkarnacione hristologije koja u Isusu vidi preegzistentno božansko biće. Isusova prevlast i dominacija nad demonima (egzorcizam), meteorološkim i prirodnim pojavama (i “zakonima fizike”), isceliteljstvo i čudotvorstvo – sve su to pokazatelji ljudskog regentstva tj. da je čovek, Sin čovečiji ponovo uspostavio vlast (regentstvo) nad tvorevinom i da je time, baš kao što je sam Isus propovedao, nastupilo Carstvo božije koje je Bog izvorno namenio Adamu i koje je Isus, kao “novi Adam” i Danilov Sin čovečiji nasledio. Nepravda, ugnjetavanje naroda božijeg, siromaštvo, bolesti, ekološka devastacija, demonska posednutost, i, konačno, smrt – sve su to simptomi narušavanja božanskog poretka i “bezvlašća” koje je nastupilo kao posledica odsustva Jahveovog regenta u tvorevini, a Isus označava kraj tog “bezvlašća” i vladavine Satane i demonskih “prestola”, “gospodstava”, “poglavarstava”, “sila” i “vlasti” koji su uzurpirali Adamovo, ljudsko regentstvo (Jn. 12,31). Pavlova Adamovska hristologija, kao i tobožnja “visoka” hristologija poslanica Kološanima i Jevrejima, nisu ništa drugo do razrada koncepta regentstva čoveka – Drugog Adama koji će povratiti gospodarsku vlast nad tvorevinom koju je njegov pratoac Adam izgubio i koju će Isus – Sin čovečiji ponovo potčiniti svom Suzerenu – Bogu i Ocu (1.Kor. 15,24-28). Kao što smo već rekli, i kosmološke fraze o stvaranju svega što postoji “kroz” Isusa i “u Isusu”, o Isusu kao “Početku”, “Glavi”, “Prvorođenom svih stvorenja” i subjugaciji kosmičkih sila, stihija, anđela, eona i demona Isusu (Kol 2,15, Ef. 1,20-22; 4,8-10,1; Filip. 2,9-11) su takođe izrazi ljudske hristologije i ljudskog regentstva Isusa koje iznova ukazuju na i potvrđuju njegov ljudski identitet i adamovsko poreklo.

Mekartni, dakle, ispravno ističe identitet između evanđeoskog, Isusovog koncepta Carstva božijeg i ljudskog regentstva tj. čoveka (Sina čovečijeg) kao regenta koji u ime Boga sprovodi i izvršava božansku vlast nad tvorevinom. Biblijske, mesijanske titule – Sin Božiji, Sin čovečiji, Prvorođenac, Gospod – koje će pripasti Isusu, označavale su i podrazumevale su čoveka, ljudsko biće kao njihovog nosioca i funkcionera, jer tvoračka namera Boga bila je upravo da to i takvo biće, ne anđeo ili drugi oblik života, bude gospodar tvorevine i regent njegovog Carstva. Uloga Sina čovečijeg, Gospoda i savladara/regenta Boga nad tvorevinom je izvorna, protološka, kosmološka ili kosmička funkcija čoveka, zarad koje ga je Bog i stvorio (njegova svrha, telos ili logos), jer, kao amalgam materijalnog i telesnog, sa jedne strane, i duhovnog, božanskog (duha kao fragmenta božanske esencije koju je Adam primio udahnućem i koja zapravo svakog čoveka čini konsupstancijalnim sa Bogom), sa druge strane, čovek je jedino od stvorenih bića koje može da vrši kosmokratorsku funkciju kao, da tako kažemo – “axis mundi”. No, na žalost, kao trinitarista, Mekartni ne vidi (ili se pravi da ne vidi) “vrišteću” protivurečnost između trinitarističke inkarnacione hristologije i koncepta Carstva božijeg kao ljudskog regentstva i smatra da je ova protivurečnost eliminisana Halkidonskim dogmatom o uniji ljudske i božanske prirode u Isusu, inkarnisanom Bogu-Sinu. Trinitaristi po svaku cenu pokušavaju da koncept eshatološkog Sina čovečijeg i ljudskog regentstva (i Pavlovu Adamovsku hristologiju) usklade sa njihovom inkarnacionom hristologijom, naglašavajući da oni ne negiraju ljudskost Sina Božijeg. Međutim, Halkidonska doktrina po kojoj je subjekat i ličnost Sina čovečijeg – božanska ličnost/ipostas preegzistentnog Boga – Sina/Logosa i koncept inkarnacije božanstva, eona ili anđela su inherentno suprotstavljeni i neuskladivi sa biblijskom idejom ljudskog regentstva i Carstva božijeg kojim u ime Jahvea upravlja Adamov potomak. Da bi ostvario svoj mesijanski, carski/regentski zadatak i funkciju, Isus je morao da bude autentičan čovek, ne božansko ili anđeosko biće. Trinitarističko rešenje, koje se naslućuje u Mekartnijevom eseju (kao i u novijim trinitarističkim komentarima poslanica Jevrejima i Kološanima čiji autori priznaju postojanje tzv. hristološko-antropološke tenzije u ovim poslanicama) jeste da je Bog naprosto bio primoran da siđe sa Nebesa i da “postane telo”, jer čovek nije mogao sam da realizuje predeterminisanu svrhu i funkciju Sina čovečijeg kao regenta (Bog je, smatraju trinitaristi, shvatio da je “slaba vajda” da će čovek ikada uspeti da ostvari ono što je Bog zamislio i što je zaželeo da čovek sam uradi). To dovodi do neobjašnjivih paradoksa i kontradikcija, naročito vidljivih u poslanici Jevrejima, da Bog-Sin, koji je prema trinitaristima stvorio svet, tek u svom inkarnisanom obliku “postaje silniji od anđela i nasleđuje ime slavnije od njih” (Jevr. 1,4; kao da do tada nije bio prevečni Sin Božiji i silniji od anđela kao njihov Tvorac i Bog) i biva “učinjen Gospodom” (Dela 2,36; kao da do tada, kao drugo Lice Svete Trojice, nije bio Gospod i Demijurg svega što postoji) i Carem i “naslednikom” svekolike tvorevine (Jevr. 1,2; što je, kao što nam jasno govori poslanica Jevrejima, status koji mu je dodeljen od Oca, nakon vaskrsenja iako je, kako smatraju trinitaristi, Isus od večnosti ništa manje božanstven od svog Oca koji bez svog Sina ne bi mogao ni da postoji). Međutim, i pored toga što ove paradokse i kontradikcije pokušavaju da prikriju i minimiziraju, Isus iz Halkidona, uz sve želje i napore trinitarističkih sholastičara, i dalje nije i ne može biti čovek. On je, naprosto, božanstvo koje se “veštački” (da ne kažemo “izveštačeno”) manifestuje kao čovek, u depersonalizovanoj, bezipostasnoj ljudskoj prirodi, bez vlastitog (ljudskog) personaliteta, subjektiviteta i centra svesti (i bez mogućnosti za autentična, ljudska psihička iskustva i emocije). Dakle, ma koliko se trinitaristički teolozi naprezali to da dokažu, trinitaristički Isus, otelovljeni Bog-Sin, nije, niti može biti Sin čovečiji, niti Sin čovečiji iz Danilove vizije označava anđeosko ili božansko biće, naročito ne trinitarističkog Boga-Sina, tačnije, njegovu “ljudsku prirodu” koju je “odenuo” na sebe u aktu inkarnacije.

Hristologija Sina čovečijeg i ljudskog regentstva je “visoka”, uzvišena hristologija apostola i evanđelista. To je ljudska, Adamovska i humanistička hristologija koja, za razliku od “božanske” hristologije preegzistencije, polazi od pozitivne, optimističke i “božanske” antropologije i uzvišenog statusa, božanske slave, lepote i bogolikosti Adama i čoveka kao deteta božijeg i regenta Jahveovog carstva, gospodara, staratelja i čuvara svekolike tvorevine. “Bog je” kaže apostol Petar, “u vašoj sredini potvrdio čoveka, Isusa Nazarećanina, silama, čudima i znacima što je Bog preko njega učinio među vama” (Dela 2,22). Treba obratiti pažnju na detalje ove prelepe hristološke formule apostola Petra u kojoj on ističe ljudskost Isusa i ukazuje na izvor njegovih božanskih, natprirodnih dela i čuda. Bog Otac je taj koji je kroz Isusa činio čuda, znamenja i druge manifestacije božanske sile i svemoći, ne preegzistentni, inkarnisani Bog – Sin ili anđeo sakriven u ljudskoj prirodi kao ljušturi. “Kroz Isusove ruke, tvoračka moć Boga je bila na delu da nahrani hiljade u divljini” (J. R. Daniel Kirk, A Man Attested by God: The Human Jesus of the Synoptic Gospels). Svedočanstva apostola o natprirodnim delima, znamenjima i čudima koja je činio čovek Isus, nisu imala za cilj da Isusa predstave kao boga ili božansko biće, već kao istinskog Sina čovečijeg, koji je ostvario svoju bogolikost i božanske potencijale ugrađene u samu ljudsku prirodu, sposobnost čoveka da bude organ, medijum prisustva i delovanja Boga, mesto epifanije Boga Jahvea. Štaviše, Isus je obećao svojim učenicima da će činiti veća dela i čuda od onih koje je sam činio (Jn. 14,12), što njegovu sabraću i sestre čini isto toliko “božanskim” koliko i sam Prvorođeni, što je vrlo bitan iskaz Isusa koji izražava evanđeosku hristologiju (i antropologiju) Sina čovečijeg ili visoku ljudsku hristologiju evanđelista i apostola. Svoje uzvišeno, carsko i božansko poreklo od Adama, Prvorođenca Jahveovog, Isus je potvrdio svojom svetošću i pravednošću i savršenom poslušnošću svom Ocu koji je, sa svoje strane, kako nam govori apostol Petar, potvrdio svoje očinstvo silama, čudima i znacima koje je činio kroz Isusa i konačno vaskrsavanjem i glorifikacijom svog poslušnog i voljenog Sina. Isus je ne samo “dobar i pravedan čovek”, već je svojim životom potvrdio i ostvario Pavlovu kratku antropološku definiciju da je čovek – “slika i slava Boga” (1.Kor. 11,7) jer Adam tj. čovek, po svojoj prirodi je “natprirodan” i dizajniran tako da nadilazi, transcendira stvorenu, materijalnu prirodu, da bude ontološki kompatibilan i komplementaran sa Bogom (“capax Dei”), da bude otelovljenje, obličje, vizuelizacija Boga Jahvea, njegova vidljiva i čulima opaziva manifestacija, živa Jahveova epifanija. Kao Sin čovečiji, Isus ostvaruje inherentnu bogolikost čoveka čija je misija i cilj stvaranja i bila da bude lokus božije prisutnosti, organ delovanja i manifestovanja Boga u tvorevini. Gledajući Isusa, Adamovog proslavljenog potomka, mi možemo videti lik Boga Jahvea u njemu i kroz njega, osetiti Očevo prisustvo i silu i iskustveno ga doživeti i poznati i kao i Isus postati deca božija i članovi božanske porodice kojoj je Jahve dao u nasledstvo sve što postoji.

Ništa tako efektno ne pobija trinitarističke hristološke zablude kao Pilatove reči kojima je opisao Isusa: “Ecce homo” (“Evo čoveka!”; Jn. 19,5), kao i nesvesna potvrda Isusovog mesijanstva i njegovog čoveštva od strane prvosveštenika Kajafe: “Bolje je da jedan čovek umre za narod, i da sav narod ne propadne”. Evanđelist Jovan dodaje: “A ovo (Kajafa) nije rekao sam od sebe, nego je kao prvosveštenik one godine prorekao da će Isus umreti za narod, i ne samo za narod, nego i da skupi ujedno rasejanu decu Božiju” (Jn. 11,51-52; cf. 18,14). Isus je kvintesencijalni čovek, Sin čovečiji, Novi Adam, koji je, u momentu kada Pilat izgovara svoje reči, već bio na putu da se, kao u Danilovoj viziji, na oblacima uznese pred presto Starine pradavne, Jahvea, i postane Sin Božiji i Prvorođeni, koji će naslediti Carstvo svog Oca i koji će okupiti oko sebe i Ocu privesti “rasejanu decu božiju”, svoju ljudsku braću i sestre, kojima će moćni, zastrašujući eoni i anđeli biti ne gospodari i nadređeni, već služitelji (Jevr. 1,14). Možemo reći da bi u ekonomiji spasenja, podmetanje nekakvog neljudskog, božanskog regenta kao “kukavičjeg jajeta” umesto Sina čovečijeg, predstavljalo, u krajnjoj instanci, kosmološki i soteriološki neuspeh Boga kao roditelja i Tvorca i, ništa manje tragičan, promašaj čovečanstva tj. Adamovog potomstva kao božanskog poroda. Evanđeoska, biblijska antropologija (i iz nje izvedena hristologija) je antiteza svemu onome što uči trinitaristička, “božanska” hristologija preegzistencije. Glavna ideja i motiv Pavlove i Jovanove hristologije je koncept novog stvaranja i Isus kao novi Adam, rodonačelnik i predvodnik nove rase ljudi – “dece božije” – rođene od Boga (Jn. 1,12-13), dakle, ne koncept inkarnacije božanstva. Poruka hristologije Sina čovečijeg, Adamovske hristologije, jeste da Jahve u svojoj ljubavi i milosrđu nije odustao od svoje dece, da Bog nije izgubio nadu u čoveka i da među Adamovim potomstvom ipak postoji neko ko je opravdao i potvrdio svoje božansko, carsko poreklo i dostojanstvo – Sin čovečiji, Isus iz Nazareta, “Prvorođeni među mnogom braćom” (Rim. 8,29).

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s